Druga knjiga ali nedovršena

Druga knjiga

Railsback kriva

  Railsback kriva, koju je prvi izmerio O.L. Railsback, izražava razliku između normalno podešenih klavira i skale jednake temperacije(one u kojoj su frekvencije uzastopnih nota povezane konstantnim  odnosom, jednakim dvanaestom korenom od dva).     Relisback kriva je od suštinskog značaja za razumevanje važnosti ljudske percepcije harmonske disonacije u praksi podešavanja klavira.

 "Apsolutni sluh" sagledavajući sa aspekta muzike...

  Mozart, Beethoven, Chopin, Ella Fitzgerald, Bing Crosbyj, Jimi Hendrix, Michael Jackson, Shakir, Mariah Carey... rođeni  s apsolutnim sluhom i čine malu populacije s ovom izuzetno retkom sposobnošću. To je više bolest nego privilegija ili talenat. Ti ljudi su u stanju da prepoznaje i pamti tonove, akorde i tonalitete u njihovoj apsolutnoj visini i s osobenim značajem. Tačnije, to je sposobnost da se bez oslonca na neki poznati tonski standard neposredno prepozna i imenuje muzički ton. Kao da u sebi ima neku rezonantnu kutiju u glavi koja odredjuje frekfeniciju tonova.

    Apsolutnim slušačima ta osobina ponekad može i smetati, na primer stvara im poteškoće kada moraju slušati ili svirati na instrumentu koji nije naštimovan onako kako su navikli.

 "Relativni sluh"

    U temperovanom sistemu, razmaci izmedju oktava nisu matematički jednaki, već postoje mala odstupanja, tj. ton za oktavu više nije viši tačno za duplo od svog prethodnog, već ima razlike. Razlika izmedju te dve vrednosti se zove "pitagorejska koma"...  Muzika zahteva prepoznavanje, određivanje i izvođenje intervala, melodija, harmonija, tonaliteta i modulacija. Ta sposobnost shvaćanja muzičkih odnosa među tonovima naziva se relativnim sluhom i može se uvežbati. Za uspješnu muzičku karijeru apsolutnom slušaču nužan i dobar relativni sluh, dok relativnom slušaču za nju nije potreban apsolutni sluh. Tome svedoči i činjenica da su većina muzičkih i kompozitorskih slušalaca, relativni slušači.

Bečka ili engleska "mehanika"?

  Prilikom kupovine klavira, verovatno ste primetili da se u oglasima pojavljuju , uz preovlađujuće klavire sa engleskom "mehanikom", i oni sa Bečkom mehanikom. 

     Tokom razvoja klavira, kao instrumenta, pojavljivala su se razna tehnička rešenja, od kojih su se na kraju, ustalila samo pomenuta dva, sve do perioda neposredno posle Prvog svetskog rata, kada je potpuni primat preuzela engleska "mehanika"

   Ono što danas nazivamo engleskom "mehanikom", jeste Herz-Erardov mehanizam ( "double escapement action", u bukvalnom prevodu-" mehanizam sa dvostrukim "smicanjem", dok je kod nas uvrežen naziv "mehanizam sa dvostrukom repeticijom), koji dozvoljava ponavljanje tona i kada dirka nije sasvim puštena, što ubrzava repeticiju i pijanistima omogućuje odličnu kontrolu prilikom sviranja, kao i izuzetno dinamičko nijansiranje, što su sve neophodni uslovi za savremeno sviranje na klaviru. Pored toga, ova vrsta mehanizma daje mogućnost vrlo preciznog podešavanja, radi potpunog iskorištenja svih mogućnosti ovakvog klavira. 

Sa druge strane, kod klavira sa bečkim mehanizmom, svirač ima daleko lošiju kontrolu nad instrumentom, sa više nego dvostruko sporijom repeticijom i mnogo manjim mogućnostima nijansiranja. Ovaj tip mehanizma se ne može toliko precizno podešavati, a uz to su i njegovi čekići prekriveni kožicama, što klavirštimeru oduzima mogućnost njihovog finog "intoniranja", odnosno obrade filca na glavama čekića, radi dobijanja željene, ujednačene boje tona, što je kod engleskog rutinska procedura.

   U periodu kada su paralelno postojala oba tipa klavira, trajale su polemike između njihovih pobornika, u kojima su neki pijanisti i kompozitori hvalili jedan i nalazili mane drugom i obrnuto, ali je vreme pokazalo da je konačnu i zasluženu prevagu odneo klavir sa engleskom "mehanikom".

   Ovo ime nije dobio zato što je izmišljen u Engleskoj, nego zato što su tamošnje radionice za izradu klavira prve počele da ga masovno ugrađuju u svoje instrumente. Bečki mehanizam je ugrađivan u klavire njihovih proizvođača, kojih je u 19. veku bilo izuzetno mnogo, isto kao i u ostatku Austrougarske monarhije. Zbog toga što je jedan deo naših krajeva bio u njenom sastavu, ovde se i danas može pronaći mnogo starih klavira tog tipa. Najčešće su u vrlo lošem stanju, tako da nikako ne bih preporučio njihovu kupovinu, osim ako Vam nije potreban originalan dekorativni predmet, a da pri tom imate dovoljno velik prostor.

    Proizvodnja klavira sa bečkom "mehanikom" obustavljena je između 1920. i 1925., tako da najmlađi klaviri ovog tipa nikako ne mogu imati manje od 90 godina, a većina je i mnogo starija.

  Jedan od znakova za raspoznavanje, mogle bi biti noge, koje su kod bečkih, bez izuzetka okrugle u preseku, dok su kod većine engleskih četvrtaste. Međutim, u prelaznom periodu, kada su i bečke radionice prihvatile englesku "mehaniku", ona je ugrađivana i u ove klavire, tako da postoje i oni sa okruglim nogama, iako su retkost, no dovoljno da nam ovu razliku učine nepodesnom za sigurno raspoznavanje.

    Dva sigurna znaka jesu denferi (prigušivači), i pedale.

   Kod klavira sa bečkim mehanizmom, denferi ( mali, odozgo gledano, crni delovi mehanizma, koji se nalaze sa gornje strane žica, polegnuti na njih, čija je uloga da priguše žicu kada se dirka oslobodi i na taj način prekinu trajanje tona) su smešteni unutar rama (okvira), dok su kod onih sa engleskom "mehanikom", samo poredani jedan kraj drugog, u nizu, bez ikakvih elemenata koji bi ih okruživali.

       denferi na "bečkom" klaviru nalaze se unutar rama, 

        denferi na klaviru sa engleskom "mehanikom"- nemaju nikakav ram

           Drugi način da raspoznate tip klavira je pomoću izgleda pedala. Kod "bečkih" klavira, pedale na sebi imaju alke kroz koje su provučene mesingane žice, pomoću kojih su povezane sa mehanizmom. 

            Kod klavira sa engleskim mehanizmom, to ne postoji. Ovde vidljivi deo pedala završava u drvenoj kutiji, sa čije zadnje strane se vrši prenos do mehanizma, tako da pedale kod ovog tipa klavira. 

          Cene starih klavira sa bečkom "mehanikom" su veoma niske, osim u slučaju kada se radi o istorijski vrednom instrumentu, koji je bio vlasništvo neke poznate ličnosti, ako se takva tvrdnja uopšte može dokazati i ako postoji neko ko je spreman da plati traženu cenu, ili ako se radi o izuzetno dobro očuvanom primerku, kakvi su izuzetna retkost. Postoje i solidno očuvani stari klaviri koji još dobro drže štim i čiji mehanizmi ispravno rade, ali ih je vrlo malo. Većina ovakvih klavira je odavno prestala da bude upotrebljiva, mada se često događa da neupućeni kupac, motivisan niskom cenom, a istovremeno impozantnim izgledom, neoprezno kupi poneki od njih (što ja ne preporučujem ni u kom slučaju, jer je održavanje ovakvih instrumenata mukotrpno i skupo, krajnji rezultat najčešće prilično "mršav", vrlo se često kvare prilikom učestalije upotrebe, a o ceni eventualne restauracije da i ne govorim).

   Nadam se da će Vam ovih nekoliko informacija dati bolju sliku o razlici između bečke i engleske "mehanike".

Štimovanje klavira ili piana uređajem

Apsolutni sluh" sagledavajući sa aspekta muzike...

  Mozart, Beethoven, Chopin, Ella Fitzgerald, Bing Crosbyj, Jimi Hendrix, Michael Jackson, Shakir, Mariah Carey... rođeni  s apsolutnim sluhom i čine malu populacije s ovom izuzetno retkom sposobnošću. To je više bolest nego privilegija ili talenat. Ti ljudi su u stanju da prepoznaje i pamti tonove, akorde i tonalitete u njihovoj apsolutnoj visini i s osobenim značajem. Tačnije, to je sposobnost da se bez oslonca na neki poznati tonski standard neposredno prepozna i imenuje muzički ton. Kao da u sebi ima neku rezonantnu kutiju u glavi koja odredjuje frekfeniciju tonova.

    Apsolutnim slušačima ta osobina ponekad može i smetati, na primer stvara im poteškoće kada moraju slušati ili svirati na instrumentu koji nije naštimovan onako kako su navikli.

 "Relativni sluh"

    U temperovanom sistemu, razmaci izmedju oktava nisu matematički jednaki, već postoje mala odstupanja, tj. ton za oktavu više nije viši tačno za duplo od svog prethodnog, već ima razlike. Razlika izmedju te dve vrednosti se zove "pitagorejska koma"...  Muzika zahteva prepoznavanje, određivanje i izvođenje intervala, melodija, harmonija, tonaliteta i modulacija. Ta sposobnost shvaćanja muzičkih odnosa među tonovima naziva se relativnim sluhom i može se uvežbati. Za uspješnu muzičku karijeru apsolutnom slušaču nužan i dobar relativni sluh, dok relativnom slušaču za nju nije potreban apsolutni sluh. Tome svedoči i činjenica da su većina muzičkih i kompozitorskih slušalaca, relativni slušači.

    Štimovanje uređajem predstavlja lakši i tačniji način od štimovanje na sluh. Prateći alat treba da je kao i kod štimovanje na sluh sem zvučne viljuške koju zamenjujemo uređajem za štimovanje. Uređaj mora da u programu poseduje Reilsback krivu. O toj krivi sam već pisao u prethodnom blogu. Ti uređaji u sadašnje vreme više ne predstavljaju izdatak. Potpuno je svejedno odale se kreće štimovanje jer se na uređaju vidi ton koji je odsvirana i koliko treba da se opusti ili zategne žica. I koristeći uređaj dobijamo lepo naštiman klavir ili piano.

Druga knjiga

Druga knjiga

Na severu Srbije, postoji jedan ne baš veliki grad. Ime mu je Sombor. Četrdesetak ili pedeset hiljada stanovnika. Nebitno. Recimo, mali grad al pun tradicija. Na dohvat mađarske i hrvatske. Grad skoro na Dunavu. U njemu sam doživeo mnogo lepih trenutaka. Rodio se a bogami par puta i umro. Kada bi vam pisao o njemu, ne znam ni dokle bi stigao. Otac Antun, veterinar. Majka Ana službenica. Radili u Gakovu. Ta priča bi išla tako. Nemogu se setiti svega jer sam bio mali dečak. Znam da mi je bilo dobro. Imao sam mlađeg brata Stevana i polubrata Slobodana. On je bio stariji a moglo bi se reći i problematičniji. Malo sam se zaneo u priču a o njoj ću vam ispričati neki drugi put. Sombor sa sokacima punih zelenila. Zeleni grad. Znao sam da slažem sebe a ako je trebalo i druge što se tiče zelenila.

 "Sombor je četvrti grada u svetu po zelenim površinama." 

I uvek sam zastupao tu ideju. Ideja mi je pogrešna ali lepo stoji. Četvrti grad. Pored grada protiče "kanal". Ja sam ga zvao tako. I mnogi drugi. Kanal je u leti prepun kupača.  Pozorište, gradska kuća, galerija, muzej su deo kulturnog blaga.To vam je Sombor. I kada budete čitali knjigu, znajte da sve polazi iz Sombora. I sve se završava u Somboru.

    Penzioner i sada već prilično oporavljen od bolesti. Šest godina je prošlo. Šest dugih, ili kratkih godina. Kako ko gleda. Uspeo sam da spoljnje radnje dovedem u kako tako dobre odnose. Ne šantam više, ruka mi je pomalo funkcionalna, radi. Pritisak stabilan i stalno 120/80. Krvna slika bez i jedne povišene vrednosti. Masnoće su stabilne i kreću se u granicama. Možda je jedina bolna tačka, govor, Kada pišem onda sam u prednosti. Ali govor mi je bolest. I znam kako se to može otkloniti. Pričanjem, čitanjem naglas knjiga, novina... Mislim da ako uspem da prebacim težište sa desnog na levu stranu mozga da ću i to popraviti. I kada dođem do tog stadijuma onda ću već biti na putu za drugi svet. Zato, neću da mislim o tome. Neka pričam i sporije, neka i ne mogu da izgovorim prave reči. Normalno, sav napredak ostvario sam uz pomoć lekova. Lekari čine maksimum kod mog oporavka. Možda je i ćerka Sanja, koja ovih dana diplomira na medicinsko fakultetu, doprinela mom oporavku. Sin Stefan je takođe dobar. Ide mu dobro fakultet. Zdravlje im je dobro a meni odmah mnogo bolje. Čak odlično. Stara nemačka poslovica glasi:

.   "Sa ovoga sveta niko neće otići živ."

  Ili je možda moja, ali kad se napiše nemačka, onda ima smisla, ima težinu. Sve nas čeka ista sudbina. Da li ću pre ili malo kasnije, da li ću bolestan ili zdrav, na kraju se mora otići.

  " Kažu nije pušio, nije pio, kažu uvek živeo sportski. Sada ima 70-tak godina i ima šta ti ja znam koju bolest."

  " Kažu jeo je, pio je, pušio je, kila ima preko mere, kažu uvek živeo nesporski. Sada ima 80-tak godina i živi život kao mladić."

   To su dva primera iz stvarnog života.

   Želja svakoga je da ga ne dohvati bolest ali će kada mu dođe zadnji čas otići sa ovoga sveta, hteo on ili ne.

   Mislim da treba voditi računa i to niko ne kaže, ali popiti po koje vino, pojedite ukusu hranu, šetajte po suncu, kupate se u rekama, morima i okeanima. Nemojte uvek podleći šta drugi kažu. Budite svoji. Jer vreme brzo prolazi. Sada ste ovde a već sutra vas nema. Treba živeti život punim plućima.

   Kuda ću dalje?

   Razmišljam. I nikako da donesem odluku. A i kad kažem, onda se to i ne ostvari. Malo mi je i dosadno u gradu. Svaki dan jedno ti isto. Izgleda da sam primio avanturistički duh. Šetam i razmišljam. Jun mesec, 2019. I sve bi to bila šetnja kao i svaka druga, sretne me Veljko sa njime sam se upoznao pre dve godine. Profesor u srednjoj školi. I on je ljubitelj prirode. Vožnje biciklom, šetnje.

   "Gde ćeš ove godine" upita me.

   Kroz priču smo spomenuli Španiju, a meni Porto i Portugalija se samo nametne. Komšija pravio "krštenje" a ja počeo da se bavim "vlogom" i cela se priča iskonstruisala.

   "Vlog" je drugi način izražavanja. Koliko ja to razumem, trebaju ti video zapisi, spojiš ih i onda ga staviš na internet i po mogućnosti da ga pogleda što više korisnika. Eto to je "Vlog."

   Ali da zaboravimo "vlog" i da se vratimo na moje prijatelje iz Porta. Anja, James I i dvoje divne dece. Oni su ove godine prešli u Porto, a ja pošto sam im snimio lepe scene sa krštenja imao sam pravo da budem slobodan da se pozovem, odlučio da im dođem u posetu.

   "U Porto. Samo ne znam kada. Kad nađem povoljni prevoz," rekoh.

   Porto?

   Sada sam počeo da ozbiljnije razmišljam. Prvo mi je trebala avionska karta. I odmah sam je našao. 20 evra a datum je 12.11. Prevoz Wizz air. Prijatelji me pitaju:

   "Kako nalaziš jeftini prevoz?"

Kako? Dok sedim u kafiću koji zovem "Salaš u malom ritu"...što nema veze sem onoga "Salaš u...." ali mene podseća na dane kada sam svirao, ja uzmem moje "novine". To je u stvari moj telefon Huawei p 20 i onda listam, levo, desno, gore, dole. I nalazim tako jeftine stvari... Meni sada treba prevoz... Da vidimo...

    Blabla car prevoz automobilom, hithclif stopom,  Warmshower biciklom, Ryanair i Wizz avionom i slični prevozi.

       A sada je vreme da krenem i pešaka. Mislim se kako je hodati... Pa hodanje je nastalo još kada su ljudi živeli u pećinama. Tek je posle došao točak. I ja krenem. Malo po malo i sada ono što juče biciklom, danas obavim peške. Malo sam se iztrošio kada sam kupio planinarske "McKinli" cipele. Imam cipele koje su skuplje tri, četiri puta od normalnih.

11.11. praznik. Sada sam spakovan i spremam. Došao u poštu, ne radi, radi... Novac može, pisma ne može... I ako je rano, oko osam sati, zaustavi me milicija... policija. Jesam ili nisam pio? Nisam, dragi drugovi, policajci.

      Kako je to bilo lepo dok se slavio praznik. Da vidite sada... Krenuo sam da moj voljeni bicikl odvezem u zimovnik. I onda pokret... vozom do Subotice. Nisam ja te sreće da idem kako zamislim. A mislio sam i mislio. Mislio sam da će prevoz biti... Izgleda da i ne čitaju moje blogove, vlogove, fb stranice. Šezdeset i neka mi je. Drugovi, policajci.

      Budimpešta je tu. Sada još da nađem mog domaćina.

Budimpešta  koju sam rekao da ću obići, a nikad nisam. Možda danas ili sutra. Na peron izlazim i odmah sam ga prepoznao. Zoran. I on je mene prepoznao. Kuća im je par koraka od železničke. Lep stančić. Hemendeks kao večera. Ne znam zašto jaja zovu Hemendeks jer jaja su to, ali dobro. I stvarno, napravio ga je. I te kako.

     "Jeo sam bolja jaja u Ricu" rekoh kroz smeh.

     "Nemoj da kažeš kako Ferda nije bio dobar domaćin."

     To mu je nadimak, Ferda.

     "Ja ti nisam neki vodič ali ću te povesti u centar."

I video sam, crkvu, sinagogu, jelke, mnoštvo ljudi i devojke u mini suknjama, a završno je bilo u kafiću gde je napravljen kafić od dve zgrade a sedelo se kako Ferda kaže na otpadu. I sve mi je tu ličilo na otpad. Kada, WC šolja... sve.  I to ne u WC-u već u kafiću.

      Jutro u Budimpešti, ali je meni Ferda ostavio slobodu da još malo prošetam. On je morao na posao.

   E sada ću videti ono što sam u prošlosti propustio. Nije nešto ali je za mene dovoljno. Vreme mi je brzo letelo. Poslednji pozdrav i obećanje da se obavezno javim. "Hola Ferdo."

Hola Ferdo, a moj avion je uzleteo tačno po redu. Nisam više ni obraćao pažnju, ali hoćeš. Opet mi se vratio onaj nemir, a pilot ili stjuard je rekao, "turbulencija." I onda iznad Porta gusta magla. A i spuštanje je sa kočenjem. Ovog puta mi je bilo "zort."

      Na izlazu me je sačekao James I. Anja i dečica su oduševljena. Tu je i njegova mama, došla i tetka,  jedna i druga. Ipak sam ja bio atrakcija. Pogotovo moj put koji mi predstoji. Večera od morskih plodova. Školjke. Školjke se kuvaju i služe ucelo. Kakav je to ukus. O ukusu nisam mogao da sudim jer nisam znao sa čime da ga uporedim. Bilo je odlično. Morski to jest okeanski. Okeanski. Zvuči moćno, okeanski.

      Porto. Porto mi je nadohvat ruke. Familija kod koje sam bio su stanovali malo dalje od Porta. Maia. Što bi ja rekao, predgrađe. Ali nisu svi mogli da stanuju u Portu. Metroom sam se odvezao do centra Porta. Govorim za velike gradove da sam u centru. A nisam ni siguran da li je to u stvari "centar. " Ali dobro, u "centru" sam i to Porta. A u Portu, kad počnem da obilazim, važi pravilo kao i u svakom velikom gradu: "Gde se plaća, zaobiđi..." Opet jedna poslovica, Klett je izmislio.

   "Simbol grada je galski petao. Interesantna  legenda. Priča o petlu koji je prvi doneo glas, kukurikanjem o pobedi nad Mavarima. Porto je zbog toga nazvan vašim jezikom luka. Nepobediva luka. Kao i Budimpešta, Porto i sa druge strane reke Gaje sačinjavaju reč-Portugalija," reče mi konobar dok sam se skrivao od kiše. E sada, ostalo je da mu verujem. Cela priča mi se učinila zanimljivom.

      Kiša je stala i ja se spustio do reke Duro. Njihovo šetalište. U oko mi zapadne galeb. Znači da sam blizu okeana. Nisam ga još video, a želja mi je. Krenuo da vidim toliko željeni okean. Krenuo...

      Kako je dan počeo kišom, sunce mi je dalo razlog za šetnju. Mostova... Koliko ih ima? Jedan, dva, tri... Tu sam ih prestao brojati.

   Gvozdeni most na koji sam naišao, učinio mi se poznat. Bio je napravljen od metala i neodoljivo me podsećao na neku građevinu.

    "Kako se zove most?" upitao sam prolaznika.

    "Dom Luis se zove. I kažu da su ga gradili saradnici Ajfela."

  Pa da, Ajfelov toranj.

     Inače obala se nalazi između dva brda pa je bilo naporno popeti se.

    Kiša je opet počela. I to velika. Ogromna. Sada će biti teže da vidim sve. Sada ću da vidim ono na čega naletim. I naleteo sam. Železnička stanica. San Bento. Stara stotinak godina. I stanica kao stanica ali ova je iznenađenje. Ušao sam unutra. Nisam ni znao da je najlepša stanica u kojoj sam bio. Plave pločice na zidovima. I istorija Portugalije kroz slike.

     Rua de Sant Catarina bila je ulica gde se moglo sve kupiti. Uličnih svirača mali milion. Malo na kiši, malo u zavetrini ali su se čuli stalno. Izlozi puni. Puni svega i svačega. Uličnih svirača, kafića i restorana svugde. Sedoh u jedan da popijem kafu. Konobar videći da sam stranac ponudi mi vino na probu. Stvarno nisam ljubitelj piva, vina ali crno vino koje mi je doneo bilo je odlično. Slatko. Stvarno dobro kažu da u Portu trebaš probati vino. Idem dalje po Portu. Kiša te pada, te ne pada. Samo mi otežava razgledanje. U samom centru sam sada. Klerižos toranj. Ispred se čuje muzika. Idem da vidim. Grupa svirača. I bogami, sviraju. Fado. Ta muzika dira dušu. Reči ne razumem. Ali ta muzika! Ne mora se biti stručnjak za muziku da bi video bol, žalost, plač i sreću. Sve je to pomešano. A zove se fado.

     Ali, došlo je vreme da se opraštam od familije Innes. Još jedna kupovina i to opreme za kampovanje. Imam je kod kuće ali zastarela. Teška i kabasta. James i Anna su me odvezli. U prodavnici... ma ne, u robnoj kući za sport, stani pa gledaj. Kupovina mi nije jaka strana. Pored deci koja su na fakultetu moram da mislim na novac. Vreća za spavanje. Vreća mi je sve i na njoj nisam žalio. Do - 5. Teška 1,750 kg. Montiranje šatora i nove vreće u kojoj sam spavao kao dečak. Evo moje računice, da je samo spavanje 5 evra to bi bilo 150 evra minimalno. Jer mislim da ostanem oko tridesetak dana. A mene je koštalo 120, vreća, šator, ranac i podloška. Znači 30 sam uštedeo i ostaje mi sve to.

     Došlo vreme da se krene u šetnju. Santiago de Compostela. 220 kilometara. 10 dana. Ali to je planirana ruta. Videćemo kako će biti.

    Pešačenje. Koliko ću moći. Nepoznanica. Put me vodi kroz staze i puteljke. Van saobraćaja, van civilizacije. Oko mene nigde nikoga. Tišina i mir. Slušam samo svoje korake. Imam vremena da se posvetim sebi. Tačnije, svo vreme sada pripada meni. Iznenada pojavljuje se pešak, žuri kao da ga neko juri. Ne. On je u formi. I ide normalnom brzinom. Ja sam u pitanju. Izgleda da će me i drugi obilaziti. "Bueno Camino," reče. Reč po reč, ali svega par minuta. I normalno, on ode brzim korakom. Školjka mi je visila na rancu. Školjka koja predstavlja simbol puta  Santiago de Compostela. Hodočašće ili pilgrino ili hadžiluk je putovanje na određeno mesto iz verskih razloga. Ovo hodočašće je zbog "compostela." Ako izdržim zvaću se Josip Compostela Klett. Al s'obzirom da sam već napunio 64, videćemo. Veče je došlo a ja nisam bio ni svestan. Kiša je padala. Ja umoran. Montirao sam šator. Po mojoj proceni, oko 25 kilometara. To znači da ću za manje od deset dana stići po svoje zvanje "Compostelo". Napolju zima, napolju kiša, u šatoru potpuno druga atmosfera. Kako sam bio zadovoljan sa kupovinom opreme! Konačno sam našao vreću u kojoj sam mogao da se "razgaćim."

       Pešačenje. I drugi dan isto. Pešačenje. Isto, samo druga sela. Drugačije nego juče, a u stvari isto. Muči me kiša. Ne zbog toga što pada, ne zbog toga što je hladnije. Muči me zbog toga što samo ostaje na tome "Bueno Camino" i ništa više. A već me je obišlo dvadesetak ljudi. I niko nije spreman da priča. A meni baš fali. Kako se već smrkavalo, vreme je da dižem šator. Jedan stari Portugalac mi nešto maše. On meni španski ili portugalski, ja njemu engleski. I on zove ćerku koja mi objasni da u selu ima crkva koja prima svakoga koji ide u Camino. Dobri ljudi. Sada, nije crkva, ali je pod vlašću crkve. Ulazim ja, tu sedi jedna gospođa ali teško nam ide komunikacija. Ne zna gospođa ni reči srpskog. A ne zna  ni engleski. I sada ja probao španski. Ali ni španski nismo mogli, ona govori portugalski. Meni su oba jezika slična kao srpski i makedonski ali eto. Ne znam ni jedan i kada sam rekao da ću govoriti španski, bila je šala. Jedino što sam znao je "ola i hola." I nisam mogao da znam koje je španski ili portugalski. E gospođo, nećete vi još dugo raditi. Ali snašla se, na poziv dolazi još jedna i sad smo konačno uspostaviti komunikacija.

" Imate li pasoš? "

"Pa naravno," odgovorih.

"Ma ne taj."

    I tako sam dobio pasoš za Santiago de Compostelo i u knjigu je upisala sve.

    "Skoro u svim kafićima, crkvama, policijski stanicama se može dobiti overa. Važno je samo pratiti upute, kuda se ide."

Sada samo da sa javljam gde stignem. 

Kuhinja je posebna priča. U kuhinji svega. Ko nije pojeo što bi kupio ostavljao je za druge. Nažalost, ja sam taj drugi. Kreveti jeftini, daj šta daš, kupatilo... I društvo sa kojim sam mogao da razmenim iskustvo. Njih petorica, iz Engleske, bili u Caminu i sada idu dokle ih noge nose, a kada više ne budu voljni za šetnjom, jednostavno će sesti u avion i nazad u svoju zemlju, u svoj dom. To je verzija njihova. Čuo sam o Caminu priče koje su neverovatne. Mislim da su oni verski opsednuti. Posle ovih Engleza počeću da gledam na ovu šetnju sa drugog aspekta. Znači, ovo i nije obična šetnja. Za mene, za druge.

   Jutro, ali opet nema sunca. Kiša. Ali šta ću. Krenuo sam u kasnu jesen, pa onda ne mogu ni očekivati lepo, sunčano, toplo vreme. Jesen je već davno načela ovu portugalsku visoravan. Jesen sa kišom i to svakodnevnom. I to da čovek ne poveruje. Nisam ni verovao da i sutra neće biti takva.

      Pešačenje. Opet priroda ista, opet sela druga. Možda se sunce pomoli ponekad. A onda opet kiša. Sada sam u Barselos. Lep grad. Lepi parkovi. Prvo što sam dobio je potpis, pečat mog putovanja a i neizostavno pitanje, gde mogu da za džabe otvorim šator.

     "U parku. U ovom mestu u svim parkovima je dozvoljeno kampovanje, " rekla mi je službenica što overava pasoše. One. Ne zvanične.

  Onda je to rešeno. Park porede reke Rio Grande. Osećam se kao kauboj na divljem zapadu. Rio Grande. Nije. Rio Cavado se zove reka. Mene je sve to podsetilo na mladost kada sam bio obožavatelj western filmova. Iznad nje stari razrušeni dvorac. Gledajući iz njega skoro svi dvorci pružaju pogled na grad, selo. Izgleda da je vlasti bilo bitno da svakom građaninu budu u kući. A kada je neprijateljska invazija, da se zaštiti. Izgleda da svaka takva građevina vremenom bude razrešena. U daljini čujem muziku i znao sam šta ću. Ispred crkve, orkestar svira valcer. Igra se. Mnogo ljudi je tu. I žena. Video sam jednu lepu ženu koja je stajala, a nije igrala. Ola, rekoh. Hola ili Ola mi je odgovorila. Pošto ne znam ni portugalski a ni španski, jedini jezik koji sam mogao da koristim je osmeh na mom licu i pokušaji pantomimom da joj nešto objasnim, jer ona nije razumela ni reči mog govora. I sigurno smo pola sata, kao dva gluvoneme osobe komunicirali. Marija se zove i dolazi ovde da bude viđena. Bračno stanje, udovica. Ime, bračno stanje, što dolazi su tri reči. A trebalo mi je pola sata. Izgleda da ću da se bacim na taj jezik. Portugalski? Španski? Samo da ga definišem. Marija je otišla. Mahao sam joj dugo. Malo dalje sportska trka, mnoštvo ljudi. U gradu sve ključa. Obišao sam centar. A reka Rio Cavado, pošto sam se opredelio da pored nje spavam, stvarala je buku. Ja sam voleo tu buku. Zaspao sam kao beba. I kiša je padala.

    Pešačenje. Treći dan... Pešačenje mi je stvorilo žuljeve na nozi. Na obe. O tome sam i mislio kada sam kupovao cipele. McKinlijeve cipele. A već treći dan, žuljevi. Čarape ću menjati dva puta dnevno. A i težina ranca. Taj ranac mi se činio preteškim. Ma šta izgleda, stvarno je bio težak. Težak za mene. Izgleda da ću ga morati rasteretiti. Otvorih ranac a ono dva peškira. I jedan i drugi su mi dragi. Zažmurio ja i izabrao jedan. Drugi će mi ostati u Portugalij. Na kamenu koji označava put mog hodočašća. Interesantna je stvar taj kamen na kome je ucrtan žutom bojom  na plavoj pozadini. Školjka. Pročitao sam dve verzije. Jedna, kada je Jakov umro, učenici su ga hteli sahranili na Iberiskom  poluostrvu u gradu Santiago. Brod doživi brodolom. Posle nekog vremena, isplivalo telo Jakova. Bilo je prekriveno školjkama. Druga verzija kaže da je brod dolazio bez posade, a na obali venčanje. Konj koga je mladoženja jahao upade u okean i posle izvesnog vremena izlaze i mladoženja i konj prekriveni školjkama. Sad i jedna i druga verzija su mi smešne i detinjaste. Mogli su neku drugu priču da izmisle, malo dramatičniju. Kopam dalje po rancu kako bih smanjio težinu. Izvadim pantalone. I one su teške. I one ostaju u Portugaliji. Izvadim...  Vezao sam sve za stub. I na kraju, pogledam u stvari šta mi je ostalo. Ne smem ni pomisliti. Čarape, gaće, jedna debela majca i peškir. Na izlazu iz Barselosa nisam video oznaku školjke, a ni putnike pešake. Izgleda da sam pogrešio put. Da li ići, ili ne. Nisam imao snimak karte puta koju su svi putnici usnimavali. Mislio sam da nije kasno da je usnimim. A meni sada fali. Odlučio sam. Idem kuda sam krenuo. I krenuo u "pi...u ma...nu." Sam, u šumi, a sunce kao u leto. Da ne veruješ. Sunce me je pratilo. To će biti šumski, sunčani dan. Šumski put koji se penjao u visine. Ispod mene se pružala dolina kao na dlanu. Video sam put, video sam i sela sa visine. A bio sam daleko. Povremeno mi padalo na pamet da se vratim, da krenem u drugom pravcu. Sada sam počeo da mislim i o tome da izgubim signal sa Interneta. Sat, dvi, tri, četiri...sada već upotrebljavam dodatnu bateriju za mobilni. Pri put sam sada upotrebio tu dodatnu bateriju. Nisam imao pojma da li sam je napunio, da li će raditi. I nisam znao gde sam sada. Vizuelno. Oko mene šuma. A šta ako iskoči ispred mene neka divlja životinja? Medved? A ja ne mogu ni da bežim jer su mi žuljevi postali veliki. Koga mogu dozvati. Nikoga. I šuma, kao šuma, drveća mnoštvo, u početku milina za šetnju a sada... Umoran, malo i prestrašen konačno videh kraj šumskog puta. Asfalt... Put spasa... Posle 5 sati lutanja, sa praznom baterijom, dokopao sam se puta. Levo ili desno. Ma ni ne razmišljam. Desno. Ne znam gde sam sada, ali me nije briga. Važno je da sam na putu. Selo u koje sam došao kao da nikoga nema. Pusto neko selo. Mogao bih reći kako se zove, ali prvo dali to nekoga interesuje, a drugo ime sela je napisano na portugalskom jeziku i dok bih ga napisao prošlo bi mnogo vremena. Znači, neko selo, znači pusto selo. A već je vreme da se odmorim i potražim gde mogu da podignem šator. Naišao sam na kafanicu. Gazda me dočekao ljubazno. Ali samo nas dvoje. Izvadim pasoš. Iznenađeni i gazda i ja. Prvi pečat koji daje u svojoj gostioničarskoj karijeri. Prvi sam putnik na putu za Camino. Vidim ja da ću za sutra morati da usnimim aplikaciju Camino. Pusto selo ne znači to što sam rekao. Pusto jer iako je danas sunce kao u leto sijalo, niko se nije pojavljivao. Mogao sam sa nekim konačno i da razmenim iskustvo i mobilni napunim. 

"Gde mogu da podignem šator?" 

"Šator, a šta će ti šator. Pozivam te kod mene da prespavaš." 

Šala ili ne? 

"Nismo sretali putnike jer selo u kome živim je daleko od putničkih staza. Kada ste zatražili da vam udarim pečat malo, sam bio iznenađen. I hoću da Vam pomognem. Mogu je da Vam ponudim smeštaj, hranu...Ime mi je Migel i biće mi zadovoljstvo da večeras budete naš gost."

 Tako je to u Portugaliji. Svi su ljubazni, svi. I šta ću. Kad me lepo zamolio, ostaću. Upoznao sam mu ženu i dvoje dečice. Kafić je radilo do pet sati. Istuširan i obrijan rekoh onako za sebe : 

"Na svakom putu koji krene loše, završi se odlično." 

E kako sam ja domišljat...počeću da skupljam narodne izreke.  Večera i priča. A priči nikad kraja.

       Sela kroz koja sam prolazio su meni nepoznata, ali u svakom postoje dobri ljudi. Voda i činije sa voćem. Narandže. Narandže sam jeo u svakom selu.  Ispred mene promiču devojke i mladići, ali i stariji ljudi. Pešaci. A ja se osećam kao kada sam vozio auto-putem i to 50 na sat. 

"Ali neka, stići ću vas. Samo da ja pojedem moj sendvič." I tek što sam ustao nailazi jedna baka. 

    "Nećeš me vala i ti prestići."

Ja zapeo, ali vidim ne igra se ona. I posle kilometra samo sam joj spomenuo ono poznato Bueno Camino. Svi su na toj ruti imali istu želju, da dođu u Camino, u Santiago. Nažalost, sa bakicom neću moći jer sam joj video samo leđa i malo kasnije se izgubila. Žuljevi su me sprečava li da se takmičim sa njom. Žuljevi. Na ćerkin zahtev pranje i sušenje nogu i da obavezno kupim neomicin mast. Ako ne bude ni posle toga bolje zna se, kod doktora. E moji žuljevi, žuljevi. Patim već par dana. Neće valjda da me oteraju kod doktora. 14 sati. Odmor. Jedan kafe i jedno pivo. Inače nisam pivopija ali mi je sada leglo. I to čitav sat. Od gazde sam dobio bedž sa imenom kafića. Bio je u obliku školjke. Sada, čuo sam da godišnje na putu ka Caminu, biciklom ili na konjima prođe 100000 ljudi. Oni su ga nazvali Glavno šetalište Evrope. Ali nisam uzeo u obzir koliko ljudi godišnje dodje da vidi Camino. Po nekim procenama kažu četiri miliona. Kraljica Isabel je pre mnogo vekova prošla ovom stazom pa zvaničnici i kažu da je ona bila prva žena hodočasnik. Prvo bilo je to tako davno da se ni ne može proveriti, a drugo u to davno vreme nije bilo interneta. Znači, ili verujete ili ne.  Viena se Castelo gde sam stigao već kasno u noć. Mesec pun. Tada sam prvi put video Atlanski okean. Atlantik. Okean. Kiša je... po običaju ali okean je... okean. Video sam i morao pobeći da nađem mesto gde ću zanoćiti. Ali sada sam već počeo sumirati ove dane iza sebe. Sada mi je već put činio zadovoljstvo. Sada sam zadovoljan, smiren. I ako sam bio na okeanu svega nekoliko minuta.                          

    Izađem iz šatora i više nisam ni izneđen. Kiša. Gledao sam sinoć na mom Huaveu, prosek kišnih dana u ovom periodu. Piše da je u ovo vreme koje je inače kišovito, zahvatila atlanska hladna i kišovita struja sa mnogo više kiše. Mnogo više. Eto, takva je prognoza na mom putu. Kiša. I zbog toga, napred Josipe, u nove radne pobede uz kišu. Nisam ni video grad a prošao sam kroz njega. Viana do Castelo... I okean mi je opet daleko a blizu... Pešačenje... Sada već postaje šetnja kao na korzu. I oni što dolaze i oni što me obilaze su mnogo pričljiviji. A sve počne sa Bueno Camino. Njihova odeća protiv kiše. Na njima ranac i obavezan znak, školjka. Sedim na nekom kamenu, razmišljam o putu, i vidim mnoštvo kamenja pored školjke. I vidim da su stavljeni naknadno. I vidim hodočasnici što su prolazili stavljaju kamen. I nebilo mi teško, priupitam ih. "Kamen je simbol onoga što ostavljate iza sebe. Kamen su nosili sa sobom, nije velik i simboličan je," reče Stefan iz Francuske. Izgleda da mnogi koji su na hodočašću imaju ili su imali nevolje pa će im hodočašće pomoći. Svakim danom saznajem nove pojedinosti. Verovatno zbog toga što nisam imao pripremu za put. Sada teren postaje brdovit. Brda i doline. Malo gore, malo dole, malo bueno Camino i onda ispred mene se stvori Camiho. Ali da bi rešio nedoumice uzmem sada već usnimljeni Camino Pilgrim i gledam. Sada mi ne može da se desi da nemam internet komunikaciju. Camino Pilgrim je jedna od besplatnih varijanti koja je najtraženija na internetu. I gledam... Camino, Camino, Camino... U Portugaliji ga nema ali ima Caminha. Camino i Caminha. Razlika je mala, a ustvari ogromna. Kad sam stigao u Barseloas, palo mi je to na pamet. Barselona i Barselos je jako blisko,ali samo imena. Jedno u Španiji, a drugo u Portugaliji. Hola i ola, Camino i Caminho, Barselona i Barselos. Ili je to samo moja konstrukcija. Na obali reke Rio Coura je kafe i prodavnica karata za brod. Brod koji vodi preko reke u Španiju. Bilo nas je šestoro. Iz svih krajeva sveta. Čekali su prevoz brodom. Razgovarali smo. Svako je imao svoj motiv zbog čega se uputio na hodočašće. U kafeu je bilo toplo. Kiša je napolju padala, a mi unutra uz peć se sušili. Punjenje mobilnog i neizostavno pečatiranje pasoša. Pasoš ili credencial. "Credencial” predstavlja propusnicu koja vam omogućava prenoćište i na kraju puta dokaz da ste išli tom rutom. To je pasoš hodočasnika.

Ljubazna devojka mi je rekla da ovde mnogi putnici svrate. Nevezano dali putuju brodom ili idu obilazim putem. Sedeo sam dva sata u razgovoru sa devojkom. Bili smo sami. Brod je već davno otišao. Poslednji pozdrav za lepu i ljubaznu. Večerao sam u parku pored reke Rio Coura. Divan park u Caminho. Žena u šetnji kolko hoćeš. Kao da su se odlučile da šetaju baš kada sam ja došao. Javljam im se i one meni. Ništa mi više nije potrebno pre spavanja. Caminho je ženski grad, rekoh sebi. I šteta što kiša opet pade.   

      Pešačenje, ali sada sam siguran da ću kolko danas napustiti Portugaliju. Grad ili selo što sam prolazio ostaće mi zapamćeni. Zapamćeni. Prošao sam pored njih a da ih nisam ni video. Toliko o pamćenju. Reka Minho pored koje me je vodio put je za granicu između te dve države. Samo mi je u glavi gradić Valenca i granica. Valenca i granica. A na granici ću dobiti i zvaničan pečat kad već na aerodromu nisam. I taj gradić Valenca sam propustio. Moj pogled je usmeren ka mostu. Ogroman. Lepo obeležen. Visok. Most kakav se poželeti može. I nije mi bilo ni teško da se popnem na njega. U desnoj ruci držim pasoš sada onaj zvanični. I idem ali ne vidim graničare, ne vidim karaule, ne vidim carinu. Dobro... Možda je to na drugoj strani. Prešao ja taj velelepni most. I dalje ne vidim gužvu. Pa da. Granica ne postoji. Samo je u mojoj glavi. Već puno godina. Bar to kažu ljudi što idu preko crte što granicu znače. I već sam na španskoj teritoriji. Umoran sam, noge me već pomalo bole ali sam konačno došao u Španiju. Odmah nakon ulaska pronašao sam dobro mesto za kamp. Pored reke Minho. Sada sa druge strane. Španske. 

     Gledao sam film The way. Film o hodočasničkom putu u Santiago. Gledao sam ga više puta, i zamišljao da sam i ja na tom putu. Martin Šin je kretao sa druge strane, severne. Iz francuske pa onda obalnom stranom. Pored okeana. Moj put je bio iz Porta. Sve isto, samo različito.  I konačno i ja sam na  tom putu. Nisam čitao knjigu Paula Kuelja, ali pročitaću je. I on je dao svoj doprinos ovom putu. Mnoge stvari nisam znao. Gete je rekao da se Evropa razvila na Jakobovom putu. Mnogi kraljevi, vitezovi, pustinjaci, pisci, filmadžije, glumci i oni nepoznati su prošli putem kojim ja danas idem. I sve nas veže ista želja. To je taj put, Jakobov. Šetnja nije više dosadna, žuljevi su konačno prestali da me muče. Možda ova kiša, ali ne znam šta bih ja bez nje. Pada li pada, a meni je već normalno. Na tom putu neću video ni 80 % bogatstva jedne sredine. Jednom mi je bilo daleko, drugi put se naplaćuje, treći put nisam ni znao da postoji. Ali sam video ljude. Nekad bele, nekad crne, nekad žute, ali sa svakim sam mogao da porazgovaram bez obzira kojim je jezikom pričao. To se pamti. Taj osećaj ostaje. I teško ga je opisati. Sada je sve funkcionisalo. Da li zbog toga što se približavam Santiagu ili zbog nečeg drugog, ali funkcioniše. I ono malo što sam video crkava, manastira, muzeja dodatno me čini sretni.

   Vigo. To mesto je na obali Atlantika. Veliko mesto. Sutra ću videti okean, malo i grad. Bar tako sam se nadao. Došao sam u sumrak. Teško je da šator mogu ovde otvoriti. Pečat sam dobio u policiskoj stanici. Camino aplikacija koju sam imao  mi je pokazivali da moram da hodam, a veče je već uveliko palo. Kišu ni ne spominjem. Susret sa mlađom i lepom ženom će mi dobro doći. Smešan susret. Ja se zaustavio da upitam gde mogu da nađem mesto za šator. A ona meni ni pet ni šest pruži novčanica od 10 evra. Kaže za večeru. Sada, da se izvinjavam nije moglo. I zbog toga počeo sam da pričam sa njom. Kada sam rekao šta u svari hoću, gde mogu da montiram šator, ona se nasmeja.

   " Vi ste hodočasnik. Pa onda vam novac može poslužiti na putu. I ovde na kraju ulice imate prihvatilišta. Za siromašne. Kod njih ne važi za hodočasnike. Zato kad se pojavite, vi ste nesretan putnik koji traži kuću za odmor. I ponavljam, nemojte reći da ste hodočasnik. Inače  vas neće pustiti."

 Išli smo izvesno vreme a onda opet sam u tuđem svetu. Ona je otišla svojoj kući, svom domu. I ne bilo mi teško, hodanja pola sata po gradu veličine Novog Sada. Ko bi rekao da je ulica toliko dugačka. Stigao sam ispred ogromne građevine. Prvo portir na vratima, a onda službenik ili recepcionar. Sada sam stajao ispred službenika i trebao sam mu objasniti zašto ja ne govorim španski. Ja započeo engleski a on  reče, španski molim. I video sam što su ga postavili na to mesto. Da hodočasnika uputi na drugu adresu. A ja pokušavao da mu dokažem da nisam na hodočasničkom putu. I konačno on popusti. Normalno, duvao sam kao da je on policajac koji kontroliše putnike koji konzumiraju alkohol. Kada sam prošao proveru uzeo mi je pasoš, sada pravi i zaveo me u knjigu. Ipak ovo je bila državna ustanova. Krevet odličan, kupatilo, WC i ujutro doručak je sve što je meni trebalo.  Kada me je vodio rekao je da ne pogrešnim  sprat. Zašto, nisam ga pitao. Na trećem spratu desetak soba, u svakoj šest kreveta. Sve skockano baš kako treba. Ti ljudi su bili beskućnici. Bar tako ih država Španija tretira. Stvarnost je drugačija. Mnogi zbog bračnih nevolja izgubljeni lutaju u životu. Mnogi su siromašni... Svakakvih je bilo. Tek ujutro sam saznao da tu ima i žena.  Kaže da je to "hotel za nesretnike." Posle doručka se mora napustiti i do večeri ne dolaziti. Napolju, kiša se spustila. Nastavim svoj put. Pešaka. Sada malo  šetam, malo se krijem od kiše. Stvarno je padala. Prošla me želja da vidim Vigo, Okean. Opet sam na svega nekoliko metara, opet neću videti okean. Prelazim most i opet se zaputim u šumu. Ali mnogo pitomija nego šuma kad sam se izgubio. Susrećem sada mnogo ljudi. Nije se promenilo ništa. Svi su bili u Caminu. A sada su me prestizali i oni što su išli u Camino. A nikoga nisam ja prestigao. Sve sam pripisivao godinama, ali kad su me bakice i deke počeli obilaziti tog trena sam zaboravio statistiku i prepustio sam se stvarnosti. Noć je padala, kiša je padala i svratih do kafane da mi udare pečat. Onako reda radi zapitam koliko košta spavanje. Osam evra. Osam? Mislio ja da i večera ide uz to. Ma ne, šta vam je. Pa to je normalna cena u kafanama gde će te moći spavati. Malo jeftinije je u objektima crkve. Tu je pet evra, a sve drugo je više. Deset i više evara, reče kafedžija. E pa onda mi je vreća dobro došla i ako sam je skupo platio. Sada sam imao i dušek pa mi je u hladnoj noći bilo ipak toplo.

   Šetnja. Sada idem kao da me noge same nose. Žuljeva nemam, sada mogu zapeti. U stvari žuljve imam ali su zbog neomicina postali podnošljivi. Reka Lerez. Sa leve strane Ponteverdio. Prolazim sporednim ulicama prateći oznake koje Compostelu znače. Sada potpuno siguran da ću videti Composteli. Mnoštvo ljudi na stazi. Sa svakim popričamo. I oni baš hoće da pričaju. Oni su bili kod svetog Jakova. Njihova je priča samo njihova. Ja samo primećujem da su svi sretni. Sada ću mnogo više preći nego inače. Nema puno da se vidi, ali su ljudi koje susrećem  ono blago o kom sam pisao.

   I taj poslednji dan je došao. Kiša. Ne znam da li sam rekao i juče je padala. Šator, vreća spakovano. Sada mi par dana neće trebati. Noć već pala. Vide se svetla grada. Santiago de Composteli. 

     Camino de Santiago ili Santiago de Compostela, oba imena znače isti grad, svako ih zna. Nisam baš razumeo zbog čega oba , ali dobro. Galicija, oblast u Španiji a glavni grad je Santiago. Ostaje mi da pronađem hostel. Hotel je skuplji. Albergua... To je smeštaj za siromašne. I brzo ga nađoh. Cena... nećemo sad o tome. Ali nije smeštaj za siromašnog putnika namernika. 

    Ugledah Vasila. Na putu me stalno zaobilazi. Jedan dobar mladi čovek kome kao i meni vera nije značila ništa. Vasil je Rumun i to iz Transilvanije. Pošto me je za Transilvaniju vezala lepa uspomena, Drakulin dvorac. Došao iz Lisabon, a putevi su počeli da nam se ukršaju na granici Portugalije i  Španije. Vasilova priča vrlo je slična mojoj. Nije vernik ali ta šetnja mu je pružila mir u duši. Mir i spokojstvo. 

     "Od kada sam na putu u Portugaliji skoro da nisam video sunca. Šteta." reče Vasil. 

  "Ni ja. A okean, video samo jednom i to skoro u ponoć. Stalno pored njega a tako daleko. Kad god pomislim, sad ću, ono kiša stane na put. Noću kad legnem, čujem kako talasi huče. I to stvarno huče. Ali ću ga ja videti jer imam dosta vremena."  

   Sedeli smo i uz vino pričali , a društvo se stalno uvećavalo.

    Ona iz Argentine, ona i on iz Meksika, ona iz neke zemlje Čad ili tako nešto a bila je crna kao noć. Nisam ni znao da i oni, crni ljudi veruju u hodočašće. Malo sam bio zatečen. Nisam im zapamtio imena ali njihove priče su bile iste. I za sve je važilo, mir. Mir, mir, mir.

     Hodočašće sada nije hodočašće. Sada sam postao "compostiljo". Klett Compostiljo Josip...Sutra ću rano da krenem u grad. 

Kiša. Dok sam doručkovao vreme se preokrene.  Sunčano. Sad ne znam kakvo će biti vreme dok doručkujem. A vreme je čudno. Uzmem mobilni . Uzmem moj žiroskop. Gimbal je naziv, ali ne znam šta to znači. Kada stavim mobilni na žiroskop, slika je odlična. Stabilna. Jedino sam to i nosio sa sobom. Slikanje. Prolazeći kroz park  video sam prelepu građevinu. Praza de la Quintana, plaza de las Platerias, plaza del Obradoiro i Katedrala Santiago de Compostelo, tu gde je sahranjen Jakov. Jedan od 12 apostola Isusovih. Tu sve počinje i zavšava se. Zbog radova na katedrali ulaz je bio slobodan. Interesantna stvar je što su ti radovi u svakom mestu gde sam bio. U Barseloni, Jordanu, Budimpešti... Nemoguće je, a ne proći pored najstarijeg univerziteta u  Evropi. Nemoguće je doživeti taj mir koji je vladao u gradu. Šetnja ulicama grada. Ulice prepune. Da li su turisti ili domaći nisam razmišljao. Vreme. Oko pola dvanaest, kiša. Oko petnaest do dvanaest sunce. I tako ceo dan. Meni je svejedno. Pripremao sam se proteklih dana. Puna dva dana sam bio u Caminu. I sada se spremam da ga napustim. Veče je već kada sam zadnji put video svetlost grada. Normalno, kiša je padala. Kada sam kod reči kiša, razmišljam o njoj. Deset dana je stalno padala, a sve ostale dane bila u vezi sa suncem. Malo ovo, malo ono... I kad bih hteo da konačno kažem kakvo me je vreme zadesilo, mogu da konstatuje, loše. Ali kad shvatim da me ni vremenski uslovi nisu sprečavali da ostvarim svoj cilj, onda ne mogu da budem kivan na vreme. Mrak, ja i dalje idem. Nisam ni svestan. Razmišljanja mnogo. Nisam puno odmakao. A svima koji su išli na njihov pozdrav Bueno Camino, moj odgovor je bio, Bay Camino. Neobičajni odgovor ali morao sam i ja da malo kreiram deo puta na svoj način. Sada sam tražio dobro mesto za šator.  Kad razmišljam koliko dana sam na putu vidim da i nije to bitno, 10 ili 15 dana, shvatim, svejedno je. Dok ležim u šatoru i slušam kišu, igram "Sudoku." Sa decom sam se čuo. Upis na fakultet,  studentske sobe, menza, škola su teme koje svakodnevno slušam. Mene interesuju sasvim druge stvari ali ih saznajem tek na kraju. Kako su zdravstveno. To mi je jedino važno. A deca, ko deca. Samo o ocenama. Svaka im čast, ocene su 10, redje 9. Meni drago. A zdravlje mi je zadovoljstvo da čujem. 

      Jutro je iznad San Marka. I tako se zove selo. To znači da sam tek izašao iz Santiago de Compostela. Malo. Ovaj dan ću morati "zapeti..." Treba dostići planiranu ritu. Jutro je a oko mene neka vrelina. I juče sam osetio to. Videti, osetiti, doživeti... To je Satiago... To su ovi hodočasnici što hrle raznim rutama, raznim načinima i ko zna kojih verskih ubeđenja. Taj osećaj se pamti. Možda više neću ići na takav put i taj način.. Kada sam dolazio razradio sam povratak. Rekao sam da ću se vraćati severnom rutom koju je i kralj James I prošao. Ali gledajući prognoze, ipak sam se odlučio da idem francuskom rutom koja ide  Lugo, Leon, Burgas i onda u Santander. Mislio sam, lakše će biti. Noge moje, sada su već u boljem stanju. Sad se vraćam u formu. Trebalo mi je ta dva dana odmora.

Jutro je, leškarim u šatoru, pored mene moje omiljeno jelo, pomorandže. Neda mi se iz toplog. Sinoć kada sam stigao, kiša je padala što opet nije ni čudno. Ustajem. Rešio sam da požurim. Ne u koracima već u ranijem kretanju. Ovde krajem novembra u 9 još se slabo vidi. Upalih mobilni i spremam se. A oko mene čujem "Bouna Camino". Ne mogu ni biti prvi.

   Kada sam bio spreman za put, ja rekoh Zdravo Camino.  Moj pozdrav. Bay, Ćao, Ciao i šta ti ja znam koji pozdrav. Prevedeno na srpski. Zdravo Camino. Kiša pada, ja nabacio mantil za kišu i zaputim se stazama kuda su i preci morali da prođu.

     U oba pravca cirkuliše ljudi svi u kišnim mantilima. Malo popričamo ali ne dugo. Videli su da sam ja neozbiljan partner. Jedan Francuz se baš nameračio na mene. Brzo me je dostigao. I uz priču vidim da mu fali sa kim bi pričao, ali njegov hod je čudan. U sekundi me prestižne, pa onda zakoči, pa onda opet... I na kraju je odustao. Brzim korakom ode. Priču koju će ispričati nekom drugom, meni nije mogao. Ja kao i do sada, lagano napredujem.

    Aerodrom Santiago de compostela je aerodrom koji je dobro posećen

Mnoštvo letova za razne destinacija. Bio mi je u prolazu. Sada me je počela "hvatati" želja da letim. Ja sam odrastao čovek od šezdesetak godina, a u duši kao klinac. Svaka novina me privlači. Tek nedavno sam prvi put leteo. Sada već sanjam. Sada sebe smatram stručnjakom u avio industriji. Kada idem ulicom i čujem motore aviona, pogled mi se podigne i pratim let nepristojno dugo.

    Razmišljam o kartama, o čekiranju, o prtljagu. I shvatam da je i let sa avionom jednostavan. Kada prvi put kupiš karte onda te sve ostalo vuče da se snađeš. Karte nisu ni skupe. U stvari, u pojedinim trenucima su smešni. Rezervisti let nije isto dva, tri meseca ranije i danas. Mene je vožnja od Budimpešte do Porta koštala 20 evra. A vožnja vozom od Sombora do Budimpešte 13 evra. Šteta što je Sombor mali grad i što je aerodrom u izgradnji već tridesetak godina. Direktor aerodroma u izgradnji je već dobio penziju. Kad može Osijek da ga ima što onda Sombor da ga nema? Putovanje je bezbedno. Jedino dok sleće, meni kroz glavu onda lete slike nesreća. Dobro, i kada naiđemo na turbolencije ili... ipak je vožnja avionom... vožnja avionom. 

Šetnja prema O Perdozu. Tek kada sam prošao shvatim da me put vodi pored a ne kroz gradić. A vreme? Pa šta da govorim. Kiša. Nastavio ja dalje. Šetnja sada prema Arzuu...Dugo sam mislio da ću krenuti na Atlantik ali ipak sam odlučio da krenem prema Lugu... A svuda sam sretao hodočasnike. Podsećao me je na moj grad, kada smo svi mi bili na "glavnjaku."  I svima je želja bila da popričaju, da se upoznaju, da se zabavljaju... Kakva je to mladost bila!  Isto je i sada. Neopterećen vremenom, obavezama. Moje razmišljanje me vraća u mladost. I sve mi je lepše. Kada kažem bay Camino, ne mislim to kao loše. Moj pozdrav je takav. Da se razlikujem. Negde ispred Arzua sam digao šator. Ispod odmarališta. Odmarališta su ovde česta. Nadkrivena građevina sa zidovima sa tri strane, sto i klupa. Prilično jednostavno a korisno.

    "Bouna Camino" reče devojka. Lepa i natovarena devojka. . Na rancu školjka. Razmišljam o toj školjki. Nemam je. A već par puta su mi je hteli prodati. Cena mi nije odgovarala. Tražili su za nju 5 evra. Možda ću je i kupiti. Za sada i bez nje napredujem. Bay Ca... odgovorih. Ona je prva danas i dan mi ulepšala. Stala je, pričala je. A i meni se pričalo. Šator još ne razmešten. Kaže:

    " Moja priča počinje odavno. Dugo patim od ljubavi. Sada sam na putu na kome ću verovatno da rešim svoje probleme. Morala sam da pođem na ovaj put. Idem već danima. Iz Francuske. Zovem se Katarina, iz Poljske, 30 godina, radim kao poslovni asistent..."

   Ovo baš i nisam razumeo jer engleski mi nije maternji. Poslovni asistent. Zadržala se pola sata. Slušala me je o putu, o Jakobu, o spavanju. O svemu. I došlo je ono Bueno Camino. I ono Bay Camino. Bome ta devojka je napravila sedamstotina kilometara. Ja nešto oko tri stotine. Sad kada sam sam, počinjem da razmišljam. Postao sam Copostelo. Kiša me je pratila svakodnevno. Ostalo je nebitno. Bay Camino. Ono malo crkvica koje ću videti nisu mi više bitne. Odlučio sam. Sešću u autobus i zaputiti se u Santander. Dosta je bilo ovog puta. Morao sam da  vidim okean. Do Santandera vožnja je duga. Noćna vožnja ali sada obalom okeana. Izmorila me. Kesu sam držao u krilu. A u životu mi nikad nije bila muka. 

    Rođendan 29.11 u Santander. Na autobuskoj, kao i svuda gde sam bio ujutro rano ne primaju putnike pa sam stoga morao da se dovijam na razne načine. A i muka koju sam imao u autobusu me je naučila. Malo je i kišica padala, ali to je uobičajena pojava. Kako bi bilo da sam na primer rekao "Jutro je bilo kao iz pesme, divno, sunčano, toplo." Postavljam sebi jedno teoretsko pitanje, kako bi onda napisao bilo šta. Sada prvo idem da vidim okean. Zaista. Okean. Beskrajni vidici. Obala po meri. To. To je to. Okean. To je gde sam hteo da se rodim. Razvedrilo se. Od kiše malopre, jutro je postalo sunčano. Sve kako sam i očekivao. Ni kapi. Dva sata sam proveo na obali. Nigde vetra. Okean. Okean. Rođendan mi je. Deca su mi čestitala. Čestitka koja mi puno znači. 

Nisam ni shvatio kako je vreme brzo prošlo. Danas ću na obali proslaviti rođendan. Rešen da u samousluzi napravim   bogovski ručak. Normalno, ribu nisam jeo jer mi nije "prijala" na rođendan. A tek lignje, pa razne školjke te  ribe čije ni ime ne znam. I nemaju ni kostiju. Rakovi, i oni su tu. A tek morski plodovi... Ma ne volim... Ali zato salamu, margarin, najeftiniji hleb, majonez, mleko kome ističe rok sam vrlo rado jeo. To je hrana koju sam baš voleo. I ješću je  i na praznik. E, ribe. Ribe. Ribice. Kada sam se nakupovao, krenem na plažu. Malo je dalje ali nemam gde bih otišao. A plaža. Sada sunce svom snagom obasjava okean. Uzeo sam mobilni. Google mapu. I začuđen video da se ne zove okean nego more. Kantabrisko more. U Atlantiku ima i mora?  Ma svejedno je kako se zove. Bitno da sam konačno na obali, a posebno što mi je rođendan. Nisam pogledao Santander. Sutra. Sada sam opčinjen morem ili okeanom. U smiraj dana sam digao šator na pustoj obali. Danas ću slaviti. Otvorio sam vino, Sangria tamno i slatko, i rođendan proslavio prvi put sam. Sangriu volim. Današnji dan ću pamtiti. Od toliko kišnih dana današnji dan sunčan. Ceo dan . Pa naravno. Rođendan mi je.

E a sad opet kiša. Jutro a ja mamuran. Opet je počelo kišovito. Moj rođendan je prošao. Mislim kako bi uplatio let online. Znam da kada se uplaćuje u gotovini onda je skuplje. Trebao sam kući 16.12. kada je karta bila 13 evra. ali sada sam pomerio. I imao sam vremena. Danas ću otići na aerodrom i videti sve mogućnosti. Do aerodroma ima desetak kilometara. I krenem. Okean mi osta iza leđa. Videćemo se mi još. Santander. Prošao sam gradom. A činimi se da još nisam ni video. Sada mi je cilj bio aerodrom. U mreži puteva jedva sam našao pravi put. I sada stojim na kartama.

    “Kada imate avion za Budimpeštu?“

     „4.12“ odgovori ljubazna činovnica.            „Odgovara? 50 evra za kartu. I provizija za direktnu kupovinu karte.“

    15 evra. 65 ti bogova. Skupo je malo. I šta ću. Uzmem je. Sada me karta košta oko 40 evra više... 50. Napolje, napolje. Sad nazad u Santander. Kiša je ponovo padala. 10 kilometara... Veče je kada sam došao na obalu. Šator, opet podignem. I spavanje. Za sutra ću iznajmiti hostel.

    Hostel, oni su ga zvali albeqaro. I sada sam bez prtljaga obišao Santaned. Grad, velik, oko 200000 hiljada stanovnika. Grad novca. Banaka mali milion. Gradsko jezgro je pored mora. U luci ogroman brod. Kruzer. Na remontu. 

Iznenađenje za mene. U gradu je sve povezano sa kompjuterima. Pio sam kafu u jednom kafiću. Kada sam hteo platiti pita me konobarica da li imam karticu " brbr".

   "Ne," odgovorih.

   "Šteta. Danas imaju popust. Parkiranje je jednostavno. Ima aplikacija koja kaže koje je najbliže mesto slobodno. Autobusi dolaze  u sekundu tačno. Đubre i otpad odnose kada se napune kontejner," kaže konobarica.

   "Ovo je mesto za ljude koji imaju para, mesto gde možete izaći u svako doba."    "Mondensko"

    "Kamo sreće da sam ja od takvih ljudi iz visokog staleža," odgovorih joj.

    "Hoće te li naš "tapas" da probate."

    " Koliko košta."

    Devojka se nasmeja.

    " Ništa. To je naša ponuda koju nudimo. Tapas je ponuda u malom. Doneću vam da probate."

   " Tapas" je odličan. Ne znam šta je u njemu sastojak. Ali je mirisa na okean, na more. Verovatno je danas na meniju nešto morsko. E, morsko. Što nemam malo više para pa da sednem i naručim ribe, lignje, školjke, rakove...

Izašao sam pokisao ne od kiše što je padala nego od toga što nisam finansijski solidan da jedem tu divnu morsku, okeansku hranu. Šetnja glavnom ulicom. Ulica pored mora Paseo Pereda. Četiri dečaka u bronzi  predstavljaju poštovanje deci koji su zarađivali za život. Deca koja su skakala u vodu da bi izvukli novčiće  izgubljene od mornara i putnika. Katedrala koja je izgrađena na mestu hrama iz rimskog vremena, i najposećnija ~Pombo trg. A najlepši je de los Peligros, peščana plaža gde sam i bio prvi i drugi dan. Plaza. Okean. More. I ako je samo jedan dan bilo sunce, zapljuskivanje talasa me je teralo na razmišljanja. Nisam siguran da moji roditelji nisu mene začeli na moru. Koliko ga volim. I slanu morsku vodu. Danima se ne bih okupalo u slatkoj vodi nakon kupanja u morskoj. More. Okean. More.

I dođe dan povratka kući. Još jedna šetnja, još jednom pogled na more, okean. Pogled na brodić što krstari između dve obale i pogled na brodić koji istovaraju ribu iz okeana. Što je bilo daleko sad je kraj. Sada idem da letim. Došao sam na aerodrom u 22 časa. Let mi je sutra ujutro. Smestio se ja lepo. Napolju, ne znam dal* da kažem kakvo je vreme. Sobu sam otkazao jer što da plaćam zadnje veče kad mogu biti i na aerodromu. Sto na kojem je punjač za mobilni i internet je dostupan. Prolazi jedna policajka. Ne, ona ide tačno prema meni. I na španskom... Shvatio sam poruku. Isterala me je napolje. Probao sam sve. I engleski i srpski i španski. Dobro... nije španski jer me nije razumela nego portugalski. I tako mesto da provedem ugodno veče u toplom okruženju ja ponovo napolje. A sad ću vam i kazati, psovao sam policiju, ne, policajke države Španije radno vreme aerodroma i vremensku prognozu Španije. Mogao sam da se vratim oko pola kilometra i dignem šator. Ali sada mi je ostalo pet sati do otvaranja aerodroma a možda će i ranije pa sam se odlučio da šetam ispred ulaza. Šetnja od četiri-pet sati mi je svakodnevna aktivnost jedino što sam ovde bio kao zatvorenik, a ta mi se mogućnost nije dopala. Sva sreća da je aerodrom imao nadstrešicu pa nisam kisnuo. I šetnja. Šetnja se pretvorila u brojanje koraka. Tačno 296 koraka. I već pred kraj sam mogao da ocenim i zatvorenih očiju kada je vreme okreta. A sada i pogled na sat skoro u minut. 60 min. I došlo je vreme kada su službenici došli na posao. Otvorili zgradu. E pa sada sam bio prvi. Ušao sam i reko "Bay Camino". Vidim da je pozdrav dobar? Odličan je. Prvi put da sam "prvi." Čekao sam avion Ryanaira. Kasni. Kažu magla u Budimpešti. Kažu, a meni sada već hladno oko srca. Sećam se svih nesreća koje sam gledao na Discaveriju. Air Crash. Avion stiže sa dva sata zakašnjenja. Ukrcani, ali sada sa nemirom u srcu i duši. Let do Budimpešte ok. A onda kočenje. A napolju magla, kao testo. Točkovi su dodirnili pistu. Tačno sam ih osetio... odahnu sam. Kako sam stigao kada više nema vozova za Suboticu, već sam stupio u vezu sa Ferdom. Sada mogu reći moj prijatelj. Upoznao sam mu ženu. Eva. Prilično lepa žena. Radi u osiguranju. Hrana izvrsna. Sada sam posle dvadesetak dana jeo odličnu hranu. Dogovorili smo se da čim dođu u Sombor da se jave. Sada nisam više raspoložen za šetnju Budimpeštom. Drugi put ću. A Budimpešta je mesto odakle ću kretati kada je u pitanju let. Proveo sam dvadesetpet dana. Bogovski. 

  A sada opet nazad, u svoje mestašce zvano Sombor. U Somboru svega ima  Sunce novembarsko. 2020 godina. I subota. Dok spremam doručak na televiziji vesti. A predsednik, kao i uvek, prva vest. Zar mora i ujutro da radi. Probam da promenim neku drugu stanicu. Opet isto. Naš predsednik.

      Sada već nisam zainteresovan za promenu programa. Jaja na stolu sa paradajzom. Sa zadovoljstvom ih jedem.

       Zapadne mi za oko jedna vest na internetu. Internet ipak ima svoj sadržaj. Izaberem ono što će gledati. I gledam. Dan pešačenje u Srbija. I nisam ni zakasnio. U 9 kreću ispred Partizana članovi planinarskog društva u šetnju, hodanje. Razmišljam sekund, subota, sunce, želja za šetnjom. Pa što da i ja danas ne budem deo tog hodanja, te šetnje. Ne znam koji je cilj, ali mislim da je korisno.

       U 9 sam ispred Partizana. Tridesetak učesnika. Ima i muškaraca. Mogu da ih prebrojim. Trojica ili troje. I dece. Takođe troje. Većina tih žena su penzioneri. Ali dobro, i ja spadam u tu klasu.

      Polako počinjem da prepoznaje pojedine žene. Nisam im se sećao imena ali iz mladosti vuku korenja. Skoro su sve vitke kao omorike tanke. I Ivanka koju sam znao, kaže, sada se družim sa Radivoj Simonović, planinarskim društvom. Op sa sa. Mislio sam da planinarskog društvo ide samo u planine, nosi sa sobom čekić, klanfe, užad i one razne stvari za uspešno penjanje i tako to. Mislio sam da su to momci i po koja devojka... Mislio i sada morao da promenim mišljenje. To što ja govorim je alpinizam. Sad već ja moram da počnem da delim ove devojke koje su samnom hodale. Nisu baš mlade. Ivanka, blagajnik kluba i vodi na fb stranicu, mi objašnjava koliko u Somboru ima društava koje se bave planinarstvom. Setio sa ja mog školskog druga. Petar. Da li ga zna?

     "Petar, on je u Celtisu."

     "A zar oni danas ne šetaju?" Pitanje koje sam sam sebi postavio. A Petar mi uvek na fb stavljao one "alpinističke" slike iz Karpata, Olimpa i raznih drugih visokih planina.

    Sada, predsednik udruženja, šef ove družine malo ispriča o šetnji. Dan šetnje je internacionalni preznik. Šetači a i oni koji nisu, danas šetaju.

       "Mi će mo šetati desetak kilometara. Gradina, tromedja, kafana Slon, pa ispod apatinskog zaputiti se u De sol. Popiti piće, kafu, sok ili vodu i onda apatinskim putem nazad do Partizana" bio je uvod predsedniče.

        I krenuli mi. Onako, nogu pred nogu i prođosmo Prvomajski Bulevar a škola Dositej je odmah došla.

    Pitam žene, zar su to sve bez muževa.

     "Ma kakvi, muževe imamo, al oni neće da šetaju."

      Šta reći. Ali ne krivim ja njih. Do pre par godina i ja sam bio kao i oni. Kako je šetnja odmicala počeo sam da prisluškujem razgovor.

       "Juče sam pravila pravi obrok vegetarijanski."

       "Ja pržila papriku."

    Takav su one razgovor vodile.

  A politika? Politika nije spomenuta ni jednom rečju. Hodanje je najbolji put da ljudi budu zdravi, da se manu politike i političara.

      "Kada smo zadnji put bili na planini Kosmaj...."reče jedna žena, druga nastavlja a mi već dobro odmakli.

  Da šetnja baš ne bude laka za svakoga, na prelazu preko obilaznice jednoj ženi nije bilo dobro. Godine, hmm. Ne znam. 70, 80. Tu smo sačekali taxi. Nadam se da je dobro.

    U Rokovcima, stao sam pored konja, pored devojčica i dečaka. Konjički klub ili ja bar mislim tako... Jahali su konje... Deca...

      Tromedja je bilo mesto odmora. A tamo učenici, četvrti razreda Avram Mrazović i Vuk Karađić škole. Sa učiteljicama, razdragana, vesela, puna dečije vere u život. Energija. Pozitivna. Nije bilo njihovih roditelja, ali šta ćeš.

    Sada naše žene više nisu žene. Sada su bake koje su se osećali ponosno. Mnoge su tu našle unuke. Slikanje. Slikanje svih šetača.

Sada je pored kanala od Tromeđe do mosta na apatinskom putu sledila zajednička šetnja. E deca, dečica. Deca trebaju uvek da budu... deca. I nažalost, tu na apatinskom mostu naši putevi su se razilazili. A šetnja je uz toliki broj šetača bila lagana, ugodna, zanimljiva.

Knjiga je objavljena baš kada je počela Korona.

Prvi put sam čuo za korona virus ili Covida-19 i grad koji se zove Wuhan početkom februara 2020. Bio sam malo iznenađen mjerama koje su poduzeli medicinski radnici. Zatvaranje škola, okupljanja, izlasci u grad. A Vuhan je kao Srbija. Populacija. Slika objavljena u javnosti bila je više nego zabrinjavajuća. Priča se da broj zaraženih raste, da ima mrtvih.

I pomislio sam, izbori, vijesti, internet, migranti, godine, teorija zavjere, pad kineske ekonomije. Sve te informacije su mi u tom trenutku pale na pamet.

O drugim mjestima nisam ni razmišljao. Nisam obraćao pažnju na Iran, Rusiju, Australiju, Njemačku...

I to - širenje korona virusa.Priče nas koji nisu upoznati sa takvim bolestima završile su na internetu. Sa poznatim i nepoznatim piscima. A to nije bilo u našoj državi. Malo po malo, vjerovao sam da smo iznad priče o virusu.

Kod nas su raspisani izbori, vlast je za, opozicija je protiv. Možda je to jedan od razloga, pomislio sam. Tada sam pročitao da je sjeverna Italija prva zahvaćena bolešću, koja je sada proglašena pandemijom.

Još uvijek ne razumijem šta mu to znači, ali dobro. Sada su naši stručnjaci, zajedno sa visokim funkcionerima, počeli da govore na televiziji, bilo kroz smijeh, podsmijeh ili tugu i tugu zbog ozbiljnosti. I virus se proširio. U Italiji su škole zatvorene, okupljanja zabranjena, a policija kontroliše građane.Kako imamo veliki broj radnika u Italiji, prvi put sedim sa prijateljicom i ona kaže:

„Moja ćerka bi trebalo da dođe iz Italije. Ne znam da li će moći. A ja ne znam napraviti zdravstvenu procjenu ako ne daj Bože. Ne. Ne znam ništa."

I prvi put mi je postala jasna ozbiljnost i mogućnost prenošenja virusa. Pa i ja imam djecu. I odmah sam podigao slušalicu.

„Ne idi u teretanu“, rekao sam sinu. Znam da mu je najdraže otići tamo popodne...

Virus stvarno vlada sada. A kineska medicina je uvedena i kod nas. Ne u potpunosti, ali nadamo se. Jer sada je sredina marta, a u Vuhanu su doktori skinuli maske i puštaju pacijente. Kina je, kažu, pobijedila bolest zvanu korona.Ali kod nas je to na početku. I dalje se svodi na zabranu rukovanja, ljubljenja, okupljanja i stalnog pranja ruku. Ali sa medicinske tačke gledišta, ako do njega dođe, ostaje primena prethodne terapije. Vakcine, lijekovi, koji bi mogli doći u budućnosti.

A kod nas neobrazovanih postoji priča:

"Šta mislite, hoće li nas pogoditi..." Ili "Šta mislite, hoće li proći..." "Jesi li kupio zalihe lijekova i hrane." Kažu da nam ne prijeti bolest, već panika.

I to, prvi dan...bez panike, drugi... idemo u skolu, treci... sta kupis previse, cetvrti... stariji od 65 nigde, peti... vanredno stanje, šesto ... poluradno radno vrijeme, zatvaranje kafića i restorana. Sedmi dan potpune karantine. Evo šta nas je čekalo...

A brojke stalno rastu. 35,45,55 ...

Bez mrtvih, to je za mene najvažnija vijest.

Sada gledam programe na skoro svim televizijama. Samo ne razumijem zašto viču na nas na televiziji. Ne razumijem kako je "raditi na novim algoritmima". Činilo se da mi nedostaje i matematika dok sam išao u školu. Pa, masa gledalaca ne razumije šta govore, a svima nama to ipak pada na pamet.

I sada je malo onih koji se odlučuju na izlazak, na proleće. Zato i izlaze. A ipak je najbolje ostati kod kuće. Vrijeme je zaista proljetno. Sunce je na nebu. I kažu da to neće doprinijeti kontroli bolesti. Ona i dalje vlada.

Kako sve ovo pretvoriti u stvarnost. Kako?

Tuga danas. Prvi čovjek je umro. Tuga.

Zovem sina. I normalno, otišao je. On je mlad, a ja star, razlika u razmišljanju.

"Pa gde si" kada je imao čast da odgovori.

Danas bi trebalo da dođe iz Novog Sada. Fakultet je zatvoren. Studentski dom takođe. Neće biti prevoza.

Nakon toga biram ćerkin broj. Ona i njen dečko su budući doktori. Pitam je kako, šta, gde. Pitam je sve. I po prvi put dobijam pravu sliku o tome šta se dešava. Da li da je posavetujem? Šta da radim, ali ipak joj kažem

"Pazi se".

Broj zaraženih 130 i nešto. Gledam kartu koja pokazuje odakle je virus nastao. Crveno je. A bijelci, to smo mi, kažu novinari, nije strašno. Sad mi pada na pamet da pozovem ćerku da se vrati iz Beograda.

Kad nemam šta da radim, kad ne znam gdje da idem jer ne bih nikoga našao, sjedim sama u kući. TV uključen. Sinoć sam upoznao djevojku sa Tajlanda iz Chanthaburija. Ona nije baš devojka. On ima 50 godina. I njeno ime je Gorgrank. Sad nisam siguran, ali pitaću je. Oni takođe imaju virus. On govori engleski kao što ja govorim tajlandski. Ali ona je prelepa. I pričljiv. Ona mi piše, a ja joj odgovaram.Odlučio sam da je naučim engleski. Neće biti bog zna šta, ali opet kad ustanem ujutru imamo čas.

A onaj koji je umro? Kako sam brzo zaboravila tog čoveka. I kako da zaboravim da danas ima 149 zaraženih.

A onda, kada ne znam koliko sam puta vidio vijesti, prebacim se na internet. Na internetu postoje dobre i loše prognoze. I uzimam te dobre vesele, optimistične stranice.

Danas je loše vrijeme. Ne pišem o danu koji je. Da li je ponedeljak, utorak... da li je 21.24... ova situacija će sigurno potrajati. Sigurno. Dakle, sva ova dobronamjerna pisma preko interneta mi ništa ne znače jer nisu doprinijela nikome ko se razbolio. A još ih nema mnogo.Ne znam koji je dan. Jučer sam čuo za Zagreb, potres. Danas imamo bijelo ćebe. I to je kraj marta. Cijelu zimu bez snijega i vidi sad. Uključujem grijanje.

A sad šta je svakodnevica. 222 i sve više ih je bolesno. I juče drugi i danas treći koji je poginuo. Sad ne znam ni koliko će ovo trajati. Italija, a zatim Španija. Stotine mrtvih. Stotine. Ne znam kako da opišem situaciju. Kažu, i vjerovatno ne lažu, da je virus jedan od najzlokobnijih u istoriji. Budite u kući. Pa, ja sam u kući. Ali moram u prodavnicu i apoteku... A kad se vratim u stan, operem ruke, operem sve u čemu sam bila.Ali ne mogu da operem ono što sam doneo. Hleb, mleko, meso...

Te greške koje su se desile direktoru iz Trampoline, namerne su ili slučajne, ta vika, laž ili ne samo dokaz da ni stručnjaci, takvi kakvi jesu, ne znaju ništa. Ali kad hoćete mir u kući, neka vodi jedan. Stotinu njih bi unijelo haos. Za sada. Ne znam da li sam rekao da imamo policijski čas. I to je, koliko god da ne odobravam, dobra karakteristika. Kažu ko bude uhvaćen nakon osam ide u policijsku stanicu. Oni stariji od 65 godina dobijaju 28 dana zatvora ako ih pronađu. Što bi odgovaralo mnogima. Sankcije, jutarnja, podnevna i večernja hrana, grijanje, uredni kreveti. Hmmmm?Razmisliću o toj vrsti izolacije. Opozicija je jedva čekala, pozicija misli da će izliječiti naciju. Kinezi braćo dajte nam maske, rukavice, savjet. To jest, mi ih kupujemo. Još jedna dilema. Donacija je bila ispisana na opremi koju su pokazali. A u apotekama košta 120 dinara. Sada, čak i među stručnjacima, postoje razlike u pogledu nošenja maske. Kao među nama, koji nismo stručnjaci. Maske vrijede ako imate novca i ako imate veze. Ako ih ima u apotekama, kupite ih. Zlo nije bilo potrebno. Čini se da je Kina uspjela parirati Coroni. To je svjetlo na kraju tunela.

Novi dan. Pada sneg. A današnji prosek je:

"Topografska distribucija pacijenata. Kliničke manifestacije. Apsolutni brojevi. Stopa incidencije. Klinički broj sa oblicima bolesti. Definicija slučaja. 332 slučaja." Izvinite, dr. Con. Razumio sam te potpuno, ali ono što je uslijedilo je, da ti pravo kažem, nisam. I mislio sam da to ne bi trebao biti tako težak jezik za tako ozbiljnu bolest. I ljudi koji nemaju fakultetsku diplomu to vide. Ili možda ne?

A broj umrlih? Čekao je i nije čekao. Ali nakon toga više nisam bio spreman da slušam bilo šta što bi me vezalo za situaciju koja vlada.

Kakva promjena vremena. Danas 458 zaraženih, 7 umrlih. Sedam. I izgleda da tu nije kraj. To mi zvuči kao početak.Početak kraja. Sedam mrtvih. Sad ne znam da li je od početka virusa ili do danas. Ne znam ni šta se desilo sa migrantima koji su do juče punili dnevnu štampu. Imaju i zaražene osobe. Ali vrijeme se sa snijega pretvorilo u ljeto.

Vlastima je doveo i posljednjeg turistu. Na aerodromima više nema nikoga.

To je bilo prije podneva. Uveče opet ista njega. Sada Tajland.

Istorijsko pitanje je, zaraziti se ili ne? Sigurno ne. Jer nije dobro nositi epitet "zaražen".

"Gdje ste bili. Zbog čega niste bili oprezni. A sigurno ste bili tamo gdje je vladao virus."

Ljudi su ljudi. Ali možda među njima ima i vaših najmilijih.

A virus je tu, i ne samo tamo. Čeka da zgrabi onoga koji stigne. Na ulici, u prodavnici, ispred apoteke, banke...

Da završim ovo pisanje moram da kažem nekoliko činjenica na kraju. Virus, bez obzira da li je pušten ili ne, ali milioni ljudi su zaraženi, hiljade su umrle. Kada će proći i da li će proći je takođe diskutabilno. Vlada je iznenađena kao i mi. Medicina takođe. Gledajući Kinu i Vuhan, svijet će vjerovatno biti izliječen. Samo po koju cijenu. I sada, prije nego što bilo šta kažem, reći ću ono što govorim cijeloj svojoj porodici, i to je to # ostat ću kod kuće.

   I prođe godina i slijedi druga. Primio sam tri vakcine protiv ovog virusa, alfa, beta, gama... omikron, za koje kažu da mogu da me razbole, ali ne mogu da umrem. Sada sam zadovoljan sa prve dve kineske vakcine i vakcinom treće faze. Pa poceo sam i ja da kombinujem sa vakcinama, ako cu putovati na istok, dobio sam kineze, a ako idem na zapad, normalan sam, on ima fejzer. Nije da sam opsednut vakcinama, ali sledeći put kada odem po četvrtu vakcinu, primiću samo rusku, jer mi je mnogo bezbednija od ostalih. Pogledao sam novine gde pišu da je ruski Sputnjik 80% pioniri 79,98% a ostali daleko manje...recimo kineski 78,60%. U redu, pročitao sam novinski stav.U opozicionim novinama rezultati su malo drugačiji, ali ipak ću uzeti taj Sputnjik V. Prošlo je tačno dve godine od pojave virusa. Sada se ukidaju sve mjere, ukida se covida pass, skidaju se maske, pedesetak mrtvih dnevno, šta da vam kažem, covida je poražena. Mnogo ljudi je umrlo, ali sada ne mnogo, barem tako kažu zvaničnici. A uskoro su izbori. Nije bitno, ali ja samo kažem. I baš kada sam rekao ruski za četvrtu vakcinu, Rusi su napali Ukrajinu. Napali su ih u srijedu. I to je dan kada počinju ratovi. Svi su govorili da neće biti, da ruska vojska samo demonstrira manevre na granici. Da, snage su bile jake, što bi rekli vojni analitičari, ali opet, to se dogodilo samo na granici.A onda juriš... I covida i vakcine su u trenu pale u zaborav. I oprostio sam se od svoje četvrte vakcine protiv covida. Covida je sada stvar prošlosti... Više se ne spominje. Ne postoji vakcina. Ne Covida. A uskoro su izbori. Nije bitno, ali ja samo kažem. I baš kada sam rekao ruski za četvrtu vakcinu, Rusi su napali Ukrajinu. Napali su ih u srijedu. I to je dan kada počinju ratovi. Svi su govorili da neće biti, da ruska vojska samo demonstrira manevre na granici. Da, snage su bile jake, što bi rekli vojni analitičari, ali opet, to se dogodilo samo na granici. A onda juriš... I covida i vakcine su u trenu pale u zaborav.I oprostio sam se od svoje četvrte vakcine protiv covida. Covida je sada stvar prošlosti... Više se ne spominje. Ne postoji vakcina. Ne Covida. A uskoro su izbori. Nije bitno, ali ja samo kažem. I baš kada sam rekao ruski za četvrtu vakcinu, Rusi su napali Ukrajinu. Napali su ih u srijedu. I to je dan kada počinju ratovi. Svi su govorili da neće biti, da ruska vojska samo demonstrira manevre na granici. Da, snage su bile jake, što bi rekli vojni analitičari, ali opet, to se dogodilo samo na granici. A onda juriš... I covida i vakcine su u trenu pale u zaborav. I oprostio sam se od svoje četvrte vakcine protiv covida.Covida je sada stvar prošlosti... Više se ne spominje. Ne postoji vakcina. Ne Covida. Da, snage su bile jake, što bi rekli vojni analitičari, ali opet, to se dogodilo samo na granici. A onda juriš... I covida i vakcine su u trenu pale u zaborav. I oprostio sam se od svoje četvrte vakcine protiv covida. Covida je sada stvar prošlosti... Više se ne spominje. Ne postoji vakcina. Ne Covida. Da, snage su bile jake, što bi rekli vojni analitičari, ali opet, to se dogodilo samo na granici. A onda juriš... I covida i vakcine su u trenu pale u zaborav. I oprostio sam se od svoje četvrte vakcine protiv covida. Covida je sada stvar prošlosti... Više se ne spominje.Ne postoji vakcina. No Covid.

     

           

Ali došla Corona i zatvorila sve...dvehiljadedevetnasta...crna godina. Za sve. Države su nas zatvorile. Posle sedam godina koje sam proputovao mislio sam da sam završio sa pisanjem. Knjiga napisana. I objavimo je ja 2020 godine

  

1600 _ godina. Godina koja najbolje objašnjava ko sam i odakle dolazim. Do te godine, svako istraživanje o porodici bilo je fikcija. 1600 _ godina, vremena ratova, vremena raznih kraljeva, raznih zapleta i avantura. Njemačka, pa Mađarska, pa Austrija. A među njima su Francuska, Španija, Švedska i Norveška... i Rusija kao začin za tu mešavinu. Svaka od ovih zemalja bila je u jednom trenutku na jednoj od njemačkih teritorija. Jednostavno, kada kralj skupi nešto novca, plaća vojsku i napada komšije. Tada susjedni kralj traži pomoć od trećeg kralja. Pa potpisuju mirovni sporazum. I tako trideset, četrdeset godina.Do juče saveznici, danas ljuti neprijatelji.Ratni finansijeri su sjedili po strani, u svojim dvorištima i upisivali u svoje knjige koliko su kome dužni. A njihovo učešće nije viđeno. To su bili kraljevi senki. Kraljevi koji su izdavali novac. I taj novac je mnogo značio za svaku stranu. Jednom ili dva puta godišnje sastajali su se i pregovarali. Jedan od njih je bio moj rođak, pradjed, pradjed... pradjed baron von Klett iz Štutgarta. Stvorio je svo porodično bogatstvo. Ova aktuelna dešavanja u vezi sa ispitivanjem imovine su besmislena. Ne diraju me. Znate, briga o bogatstvu je velika odgovornost. Svaki dan, svaki trenutak. Porodica je napustila Štutgart 1950-ih kada je potpisan Vestfalski mir. Iscrpljene ratom, mnoge bogate porodice poslate su na sva četiri kraja svijeta da doprinesu jačanju Njemačke. Moj pradjed cukun, chukun... Deda baron fon Klet poslat je na sever u oblast Bačkog Monoštora, sadašnje Srbije. Svidelo mu se. Dunav i priroda oko reke. Dunav je nacionalno blago koje je doneo iz Nemačke. Izvire ispod Švarcvalda, što znači Švarcvald. Bački Monoštor je bio centar srednjovekovne finansijske moći. Tada se zvao samo Monoštor. Zato ga je njegov pradjed, baron von Klett, izabrao. Monoštor je bio ostrvo. Ostrvo okruženo Dunavom i kanalskim potocima do kojih se moglo doći brodom. "Najljepše mjesto koje sam ikada vidio", komentirao bi moj djed Baron von Klett. "Sletjet ćemo ovdje. Mnogo je kao kod kuće. Moja Crna Zemlja." Ne znam gdje smo živjeli. Nisu to prepričavali, ali mislim da smo bili u zamku na obali Dunava, odnosno Dunava. Čim je sagradio kuću koju su meštani zvali dvorac, krenula su putovanja. Malo lijevo, malo desno, a onda dole jer nećemo gore. Zauzimanje neke teritorije, postavljanje našeg čovjeka na mjesto predstavnika Vlade, davanje kredita i onda apsolutnu vlast preko banke. To je bila njegova poslovna politika i bila je vrlo uspješna. Pobune i razbojnici su bili svakodnevica. Ali novac je bio svakodnevna potreba. Trebali su mu i vlast i oni koji su se borili protiv vlasti. A on, baron fon Klet, bio je dobar prema svima, i prema vladi i prema narodu. Ljudi? Ne. Narodna opozicija. Tako ti je. Ali da se ne opterećujemo našim problemima. O novcu i bogatstvu. Ne bi ni razumeo. Pisaću vam o Africi i lovu na krokodile. Krokodil je divlja životinja i svaka kuća mora imati svoju plišanu glavu. To je običaj. I tako je baron von Klett otišao u lov. Ponio je nekoliko stvari sa sobom. Knjiga koja mora biti dosadna, dvogled, pinceta, prazna kutija šibica, jabuka i kamen. To je sve. Kada ga njegova pratnja dovede do rijeke Nil gdje ima krokodila, počinje lov. Štampano na reci, uzima onu dosadnu knjigu i od dosade zaspi. Krokodil polako puzi do njega. Ugledavši knjigu, otvara stranicu. I zaspao je od dosade. Nakon što je prvi zaspao, Baron von Klett se prvi probudio. Vidi krokodila koji spava. Uzima dvogled, okreće ga naopačke i sada ugleda malog krokodila. Uzima ga pincetom i stavlja u kutiju šibica. Krokodil se budi. Ljulja čamac, ljulja sebe, ljulja barona. Baron je krenuo prema obali s krokodilom i čamcem. Zagrize jabuku i baci je na obalu. Sada je krokodil slobodan. Na obali je rasla jabuka. Baron se popeo na nju, a pod jabukom je ostao krokodil. Baron von Klett je sada na sigurnom. Pao mu je kamen sa srca... I to tačno na krokodilovu glavu. To je priča o lovu na krokodile koja se i danas prepričava. Moj pradjed, pradjed, pradjed ... djed Baron von Klett i njegova vjerna polovina i moja prabaka, prapradjed, prabaka ... Baka barunica von Klett povremeno je imala službene posjete iz visoko plemstvo iz svoje domovine. Tako je u posjetu došao baron Georg Otto von Minchauzen. Znam šta će ti reći, ali grešiš. Taj spomenuti Otto nije onaj Karl Friedrich Minchauzen. Georg Otto je Karlov otac. I on je bio iz Štutgarta kao i moj daleki predak. Ova dva barona spojio je kum. A kumstvo je kumstvo. Proveli su nedelju dana jedući, pijući... Sve sa pričama. Sluge su uredno služile oba barona. A šta da jedete i pijete najbolje vam govori Froylan Kathy, koja je u porodici od rođenja. Služi i služit će mnogim generacijama Barona von Kletta. „Važan deo svakog jela je „čorba“ ili hleb i lepinje. Brocait, u prevodu, vreme za hleb, služi se ujutru sa puterom i šunkom, ređe sa sirom. Doručak je u 07.30. Rucak, tacno u 12.00, opet hljeb ili lepinje sad sa supom od svega. Sve što se nađe odgovara. Šargarepa, pastrnjak, celer i tako dalje, a supa na "tankoj" vatri je žuta od mesa mladog pileta. Slijede paradajz sos, milerama sos, cherry sos, krompir i belo pileće meso. Krompir, uvek pržen i uvek sa prelivom od majoneza, i meso "hrskava" piletina. Isto je i sa poklopcem. I na kraju torta. Zatim pivo, odlično domaće. U 16h torta i kafa. I poslednji obrok u 18h. Opet, abendbrot ili večernji hleb, puter i, po želji, šunka, kobasice... Pa, to je vaš dnevni meni, rekla bi gospođa Kejti. Da se vratim baronu fon Kletu. Kumstvo je kumstvo, a posao je posao. patiti. Ne zbog brige o novcu, već zbog klijenata. Klijent je na prvom mestu. Na ispraćaju, baron von Georg Otto donio je pozdrave svojoj domovini. Moja prabaka Čukun, Čukun... Baka barunica fon Klet bila je pristalica zaštite prirode i životinja. Imala je i svoj zoološki vrt. Kokoške, pijetlove, patke, guske, zamorce, krave, svinje... sve je čuvala. Bilo je oko dvije stotine primjeraka. Kod nas Nemaca je briga o životinjama važna. Mnoge poznate ličnosti koje su dolazile u posjetu porodici željele su vidjeti bogatstvo moje bake, baronice von Klett. I drago joj je, zaista drago. Jednom sedmično je prisustvovala skupovima posvećenim zaštiti životne sredine. I imala je nešto da kaže. Baron von Klett i barunica von Klett imali su dvoje divne djece, baroness von Reichar Klett i baron von Anton Klett. Obrazovanje mladog baruna von Klett i barunice von Klett, to im je bilo veoma važno. Gospodin Deitz, profesor matematike, bio je stalno prisutan. Držao je mladog von Kletta tri sata svakog dana. Matematika je bila osnovni predmet koji se učio. Daj1000 , dug je 1500, ako se ne vrati, onda je dužan... Treba matematiku svesti na to da uvijek postoji dug i da ga treba stalno otplaćivati. To je princip realne, životne matematike. Drugi važan predmet koji je pohađao i mladi von Klett je nacionalni jezik i istorija Njemačke. Predavala je stara profesorica, Frau Elizabeth. Ocjene su bile odlične, na šta je moj pradjed, pradjed... djed baron von Klett bio ponosan. "To je moj sin", često bi rekao s ponosom. "On će upravo voditi moj posao." Početkom sedamnaestog veka, habzburška vlast obuhvata teritoriju Monoštora. Stalni sukobi između Osmanlija i Austro-Ugara. Dobro je pristajao mojoj porodici. Novca nikad dovoljno, a jedina štamparija je u vlasništvu mog djeda Barona fon Kleta. Vlasti su dolazile svaki dan. Nije bilo dijaloga. Ako ih je neko slušao, Čuo bih tihi i tihi glas mog pradede kako mi govori. „Sada ga uzmi5000 , duguješ 8000 , vraćaš u ratama od 12 mjeseci... "I nikad nije digao glas. Svi su se složili. Znali su da uzimanje novca za njih znači moć. A narod, koji je svaki narod. Povremeno bi ajde ljudi Malo bucniji su bili njihovi predstavnici al kad bi moj pradjed uzeo rijec svi bi zacutali.Pare su cudo.Dogodila se smjena generacija i kod nas.I odmah je napredovao dali 5000 i uzimajući 8500 za 85 mjeseci... To ga je naučio profesor Daitz. Sestra mog pradede, sada ću ga zvati bf A. Klett, udala se za običnog majstora grafike. Odrekla se vlasti, odrekla se svega što joj je pripadalo. Ljubav. Baron je bio ljut, ali šta je mogao. Koliko je on bio zadovoljan svojim poslom, toliko je i lično bio nezadovoljan.

U okviru štampanja novca, druga važna stvar je štampanje knjiga. Kada slušate današnje političare, postoje svakakve interpretacije, istorije. Čak i dokazivanje zajedničkog jezika na teritoriji sada Srbije, Hrvatske, Bosne, Slovenije ... i pokušavajući reći da mi Nijemci nismo govorili isti jezik itd. Zbog toga je štamparija tu da ispisuje šta je istina, a šta nije. I ovdje je veliki doprinos dao Bf A. Klett. Angažiranje četiri kvalitetna i renomirana pisca i stalni susreti s njima doprineli su da knjige postanu hit. Pisci su napisali ono što je djed bfA Klett zamislio. Istorija, matematika, jezik i pismo i geografija bila su četiri područja u kojima se djed Bf A. Klett istakao. Knjige su odmah zauzele svoje mjesto u školama. Jezik i pismo su teme koje nemaju nikakve veze sa profesijom ispisivanja novca. U ovoj profesiji je potrebno samo jedno znanje, znanje matematike. Ali morao sam naučiti kako bi drugi čitali knjige poznatih pisaca. Da je moj bf A. Klett uzeo da pročita neko djelo koje su napisali ti poznati pisci, u jednom bi trenutku pomislio da je to istina. Gostujući kumu Barona Munchausena, kum je Bf A. Klettu dao novost u tiskanju knjiga o historiji i politici. To je barun Carl Friedrich von Minhausen. Sada su kumovi, kumovi sjedili i vodili priču koja je trajala do kasno u noć. Baron von Minhausen govorio je o svom vojnom iskustvu protiv Rusije i bf A. Klettu o štampariji. Gutenberg je izumio štampariju. I moj pradjed je tiskao novac. Mašine su servisirane svakog dana. Bilo je 6 štampača odanih porodici Klett u tiskanju novca. Nabavka papira iz rodnog Njemačke. Najkvalitetniji papir. Pomiješana sa drvenom piljevinom iz Egipta. Korištene boje su najskuplje boje koje se mogu pronaći na tržištu. Zaštita i ... neću više o tome da pričam. Ostalo je tajna. A samo Bf A. Klett ju je poznavao. U tiskari je radio kvalificirano osoblje. Radnici su imali dobra primanja i odlične uslove za rad. Nemački sistem. Mladić u kompaniji potpuno je zaštićen. Kada pitate bilo kojeg radnika o radu, o unutrašnjim odnosima, platama, o bilo čemu, dobijate širok osmijeh. Mladić u kompaniji potpuno je zaštićen. Kada pitate bilo kojeg radnika o radu, o unutrašnjim odnosima, platama, o bilo čemu, dobijate širok osmijeh. Mladić u kompaniji potpuno je zaštićen. Kada pitate bilo kojeg radnika o radu, o unutrašnjim odnosima, platama, o bilo čemu, dobijate širok osmijeh.

"Zapišite sve što ste do sada čuli, a niste zapisali. Vodi nas naš predsednik, Bf A. Klett. Sada, ako nemate ništa protiv, izvinite." Kakve izjave! Precizno i precizno. Kada su se 1660-ih preselili iz Stuttgarta, trebalo je osam velikih brodova da pošalju tiskaru. Montaža opreme, zatim postavljanje nove opreme za ispis sitnih kovanica je stresna situacija. Tada dolazi period puštanja u rad. Klišeji su bili izvrsno urađeni. Moj pradjed Chukun, Chukun djed barun von Klett javno je pohvalio glavnog izvođača klišeja. I svi koji su učestvovali u selidbi su nagrađeni. Novac prvog kvaliteta je zarađen. Moj djed je prešao dug put. Živeo je i umro u velikom stilu. Moj Klett. Starost ga je uhvatila. Živio barun von A. Klett. Nasljednik. Ceremonija je bila duga. Crkva je bila osobito ukrašena i ukrašena, baš kao što bi djed htio. Moj deda je otišao. Ispred crkve ljudi su tiskali. Svi su ga željeli posljednji put vidjeti. Mnogi narodi ... SSS Ne prođe ni godinu dana a i moja baka sačeka istu sudbinu. Sada su oboje na drugom svetu. Ali sam siguran da su se i tamo dobro snašli. Ali život ide dalje. Novac, štamparija. To ide dalje. Kroz godine rada bilo je i malo problema ali ga je b.f. A. Klett rešio u trenu i nikada više nije bilo ni sličnih problema. Glavni štampar i knjigovođa su bili u privatnim problemima pa su rešili da te probleme reše kroz štampariju. I ako u ono vreme nije bilo videa, fotografija i raznih stvari koje su uticale na zaštitu novca, matematika je dedi pokazala da nešto tu nije u redu. Istog trena, radnici i štamparija je bila potpuno blokirana. Zatvorene. Dva dana su radili kontrolu. Glavni štampar i knjigovođa su priznali delo. Oni su javno bili izbačeni sa posla i više nikad nisu mogli da se zaposle na takvo radno mesto. Koja blamaža. A plata je bila bogovska. Šta ćete. Posebna čast za familiju je poseta predstavnika vlasti Nemačke. Za taj slučaj su uzete dodatne sluge, konjušari, sobari i mnogi drugi pomoćnici. Obezbeđenje je bilo na zavidnoj visini. Uzeta je kuća "Sigurnost i brava" direktno iz Munhena. Ta kuća je pružala zaštitu za najviše zvaničnike. Jedan od delova posete je i obilazak sada štamparske novčane ustanove pod nazivom " KLETT." Taj naziv je dao b. f. A. Klett. Kralj Fridrih Wilhelm I je bio prvi vladar koji je posetio familiju koja je bila hiljadama kilometara daleko od domovine. Zadržao se dva dana. Sa njim su bili i dvorski službenici koji su bili zaduženi za finansije. Posetili su štampariju novca. Bili su oduševljeni. Potpisani su značajni ugovori o saradnji. U razgovoru koji se vodio ispred vatre u salonu za prijeme, Fridrih, kako ga je zvao b.f. A. Klett, dotakli su se i kriza koje su vladale u svetu i šire. Taj period za b. f. A. Klett-a je bio vrlo uspešna. Kako pratim samo mušku liniju Klett-ova moram reći da je praded b. f. A. Klett imao samo jednog muškog naslednika. I dobio ga je prilično kasno tako da je pred malim b. f. Jakobom Klett bio težak zadatak kako bi sve naučio u kratkom vremenu. Učenje je bilo teško. Sada pored matematike dobio je i novi predmet, matematika 1. Kako je život napredovao normalno je da će i matematika napredovati. a na kvadrat plus 3 pa onda algoritam od 4 i ubačen u 1000 su značajne novine. "Naučiće on to" uvek bi govorio b. f. A. Klett za svog voljenog sina. I svaki dan bi oko 3 sata provodio sa njim. To je običaj kod nas Nemaca. Sada kada je starost došla, kada je mlađani b. f. J. Klett uzimao sve veće učešće u radu štamparije. Borba za zdrav život. Utorak tenis, sreda nogom-met koje se danas zove fudbal i četvrtak ma-tema. To je igra gde igra jedan čovek protiv uređaja što bi zvali kompjuter. Teška i zahtevna igra i neću vam je reći jer će vam trebati mnogo kako bi shvatili i samu pomisao igre. B. f. J. Klett naslednik, brzo se privikao na metode učenja. Matematike su mu bile odlične. Pisanje knjige će morati da nauči. Tu mu je otac pomogao. "Uzmeš jednog, dva pisca. Zadaš im temu i posle pregledaš radove. Najbolje objavi. Nemoj se nervirati zbog toga." I zaista, b. f. J. Klett je sada oslobođen tako teškog tereta ušao u posao. I to veoma uspešno. Ženidba je bila značajni čin. Moglo se uzeti za ženu i rođakunju. Ali b. f. J. Klett je uzeo baronica fon Rihter, dvorsku damu, kada je bio na službenom putu u otadžbini.

Venčanje je bilo ekstra događaj u Munhenu. U hotelu Rach. Uz carsku familiju i ostalu svitu. Tri dana se slavilo. A nastavilo se u dvorcu kada su se vratili u Monoštor. Oženjen i bezbrižan gde mu je posao išao kako valja bacio se na pisanoj. Pisanje mu je postalo imperativ. Pročitao je mnoge knjige i počeo da piše. Kako je vreme prolazilo počeo je da važi za pisca koji je ekstra klase. A Nemačko govorni područje su prevodili svi. Gete, Šiler, Braća Grim, baron fon J. Klett su bila na listama najpoznatijih pisaca tog doba. Knjige, "Zašto da ne uzmeš novac" je bila veoma čitanja knjiga toga doba. Decu je dobio tek pred kraja veka. Pisanje ga je omelo. Dva sina. Jedan je preuzimao nasleđe. To je bio baron fon Josefus Klett . Drugi sin baron fon Janik Klett je radio u Štampariji novca, kao izvršni direktor za resurse povratnog novca. Oba sina su učili ono što je deda, pradeda i ko zna kolo generacija pre njih učili. Matematiku, matematiku I sada geografiju prvenstveno i ostale predmete. Sada, nemogu da kažem da je iza njih bila ekstra karijera, ali dobro. Pa nemože iza svakoga da se krije talenat. I koliko nije imao talenta u poslu toliko je svojojo dragoj polovini frau Manhajm podario šestoro dece.Josef, Antonius, David, tereza, Erzebet i Keti. Baron fon Janik Klett je umro bez naslednika vrlo mlad. 1871. godina. U Versaju su proglasili Vilhelm I za kajzera cele Nemačke. Konačno je dočekan drugi rajh. Napoleon je izgubio bitku. Nemačka je ujedinjena. Koje je to veselje bilo u familiji b. f. J. Klett-a. Veselilo se i pilo. Novac se nije štampao puna tri dana. I sada, kada je Štamparija radila punom parom, kada su naslednici dolazili i odlazili nemogu a da ih ne spomenem po imenice Jakoba 1847, Antona1877, Jakoba 1901, Jakšu 1938, Antona 1929... moje dede,pradede,prapradede ... Doručak. Utorak. Napolju sunce obasjava. "Doručkovaću na terasi" kažem batleru. Batler iz engleske. Ja ga zovem herr Smith. Dobar batler. "Molim te da mi mobilni bude pri ruci. " Doručak u pola osam. Volim taj doručak. Zemičci vrući i meki, puter nemački i tanko sečena šunkica. Sa belom kafom. Koje je zadovoljstvo jesti ga. Novine su stojale na stolu pored mene. U novinama skoro nikad nema ništa. Ko je koga, ko je kolko, ko je kome. Lista koja je interesantna je kursna lista. Informatino. "Kada odem do štamparije biću tačno informisan." Ali od svih vesti koje sam već unapred znao kusna lista mi je bila zanimljiva i nije se uvek sa sigurnošču znala koliko novca sam danas zaradio. Šest, sedam ili osam procenata. Gledam mobilni. Šta ću. Mobilni je postao opšta pomama. Tako sam morao da ga imam. YouTube kanal svakodnevno gledam. Jadna konferencija za štampu mi je simpatična bila. "Dosta je bilo" i njihov predstavnik. Sada, nemam običaj da slušam šta govore političari ali sam čuo jedno prezime. Na spomen prezimena Klett ja prestao da jedem moj omiljeni doručak. Reči da 60% udžbenika štampa kompanija Klett me iznenade. Neznam odakle mu taj podatak. Uzimam mobilni i zovem Manfreda. "Manfreda, zaboga, kolika je naša prodaja u Srbiji?" zapitam ja. "71,453% herr Klett" odgovorio je. "Dobro, dobro. Imao sam san da nam prodaju pala na 60%. Samo tako. Nastavite." Sada sam bio siguran da cifre sa kojima raspolaže nisu tačne. On je nešto čuo ali ni blizu istine. Ostale priče su poluistine. Mada mnogo bliže istini nego od drugih političara. Opozicionih. Pozicija je tu da se pobrine da opozicija bude u manjini. Pare što smo dali poziciji još uvek nose prevlast u politici. A političari na vlasti žive od toga da prave probleme a ne da ih rešavaju. A celokupno društveno uređenje u Srbiji je 68 % zaduženo. Dam 1000 duguje 1680 na 24 meseca. Kako bi Napoleon rekao, ruka koja daje je milija od ruke koja prima...Ali opet sam sa vratio na politiku novca. Ne bih da vas mučim sa tim, nećete to razumeti. Kada sam video te poslovne stvari, herr Smith donese točeno pivo. Pivo se svaki dan menjalo. U biergarten, weinstube ili brauhaus nisam išao a voleo bih. Nije mi dozvoljavao status. Svaki dan je obavezno bilo na meniju klasično, staro pivo, tamno, dimljeno ili pilsner pivo. Šta ćete, pivo sam voleo da pijem. Ne zato što sam Nemac. Voleo sam ga. Herr Smith mi je doneo dva odela strogo poslovnog stila. Pošto ću danas biti u štampariji novca, izabrao sam poslovni stil štamparija novca. Poslovni "dress code" podrazumeva tamno odelo sa belom košuljom i kravata od Dior kompanije. Cipele marke Strasch. Moja kompanija je posebna gledajući kako su obučene žene. Suknju ili pantalone u crnoj, teget i sivoj boji sa jednostavnom bluzom ili elegantnom košuljom. Hulahopke su obavezne i leti. Cipele treba da budu uredne i čiste, u crnoj, teget, braon ili bež boji. Obavezna zatvorena obuća sa niskom ili srednjom štiklom. Napadnog nakita kao i vidljive tetovaža su ne dozvoljeni. Muškarci, oblačenje po "dress code" Odnos žena i muškaraca 50:50. Plus jedan na čelu kompanije. Muško. U kompaniji važi kolektivni duh. Socijalna sigurnost i jaka ekonomijom je omogućava da žive zadovoljno i siguran. Plate su u bruto iznosu. Zbog toga da se vidi koliko ide novca državnim službama. Socijalno, zdravstveno, crkveno i još par predstavlja Bruto, kompanija 

1. dan

       Ne znam šta me je nateralo da idem peške u Novi Sad, šta me je nateralo da obilazim manastire... Možda hodočašće, možda da ubijem dosadu, možda... možda... Možda je mnogo pitanja. I 13-ti, dan baš i nije neki, ali pošto sam obećao, a obećanje sam dao sebi, u maju 2020. krenuh. Niko sa mnom. Sam, samcat. A i ako odustanem, niko neće ni znati, neće me ni kriviti.

       Krenuo ja, malo vreme kišovito, ali mi ne smeta. Santiago de Composteli je bio 20-tak dana kišan pa se nisam žalio. Portugalija, Španija... Tad sam se nagledao kiše.

     Na putu na koji sam krenuo ipak me prati neko. Sada sam svestan toga. Janjić, moj drugar, na vratima firme u kojoj radi. Popio sam sa njim kafu... Berenji, moj drug, pevač iz mladosti i njegova žena Zlata su mi poželeli srećan put. Sada nisam mogao ni da stanem. Negde oko Stapara, javila se Novosadska TV. Dao sam intervju, bili su oduševljeni mojim putem. Čestitke... čestitke... A što mi čestitaju. Pajcin u Staparu me pita: " Kako ideš".

"Pa peške" šretski se nasmejah.

"Nemoguće",  nije mogao da zamisli, peške.

Taj put od Stapara do Doroslova... 8 km. Možda manje. Da me vide kada sam prvi put zanoćio u Doroslovu. Jedva sam stigao... Taj ranac što sam nosio me je vukao nazad. Vukao me kući. Ja to znam. Šator samo što sam postavio, glava mi je pala i ništa više nisam čuo.

2 dan

    E, sada sam se digao iz mrtvih. Jutro oko 5 časova. Napolju kao sunce.  Nisam još hteo da ustanem. Pet mi je još rano. Ležim. I proveravam svaku koščicu. Sve su na broju. Interesantno, nijedna ne boli. Nastaviću dalje put.

   Sedam sati a ja već složio sator, vreću za spavanje, podlošku. Gladan. To je dobra vest. U selu nađoh gde bi mogao dobro da doručkujem. I onda ranac na leđa, u nove pobede. Al ne zadugo. Pri kraju sela ima nešto zbog čega sam stalno hteo da zastanem. Prema meni ide jedna lepa gospođa i umalo da je u pitam nešto, kad će ona meni: "Dobar dan, je l znate da li je otvorena crkva? "

Prvo, nisam znao da je crkva, drugo, nisam znao ni da li radi i treće, ma koga briga šta ja znam. Slegnuo sam ramenima. Dovoljan znak da nisam iz ove priče. I ode ona, pošto je videla da su vrata bila otključano. A ja kao iskusan istraživač pođoh za njom. Neprimetno, jer vidim da je ona tu kao kod svoje kuće. Dugo je bila kod kipa Svete Marije tako da sam stigao i ja. 

"Hoćete li me fotografisati? "

"Draga gospođo, pa ja sam šampion u fotografiji. " 

I tu krenu priča. Stigla sa mužem iz Švedske, Eva, odrasla u Temerinu i sad mogu da pričam priče... Verovatno je zainteresovla moja priča pa me je na rastanku upitala za moj YouTube kanal. Samo je nisam priupitao za ime.. .

       Putovanje do sledećeg mesta. Hmmm? Jednostavno je. Samo prvo desnom pa onda levom ili obrnuto i sigurno ćete stići gde ste naumili. Ali me opet pecka žulj na levoj nozi. Evo Srpski Miletić. Tu  sedoh da se odmorim. Upitao u jednom kafiću za čašu vode i internet komunikaciju. Ni konobar videći moj ranac, nije baš očekivao nešto više. Odsedeo sam sat vremena i krenuo dalje... Prvo leva, pa desna... Ali sada kroz poljanu. Pažnja je na čas popustila. Teren me podosetio na Španiju kada sam se kretao stalno nekim stazama daleko od puta. I mislim da sam tu deonicu vrlo brzo prepešačio. Stigao sam na kanal. Kakvo je to zadovoljstvo kada vidiš vodu!  Sad, nije ona morska nepregledna već ova domaća, kanalska, ali dobro. Opet sam napravio pauzu. Malo je pripadala kišica, ali meni uopšte nije smetala. Neki čika, pre bih rekao deda, ali ne smem mu to ni reći jer smo istih godina, donese mi kafu i počesmo razgovor. Koliko još do penzije, ovde čuva salaš i hrani koze za nekog privatnika, virus corona, 100 e... sve smo teme načeli. Sve, a nijednu završili.

      Put me doveo do Odžaka. Posle odžačkog sladoleda mi je put bio mnogo slađi. Imao sam uvek običaj da kada idem kroz Odžake, stanem na dve kugle.

      Sad kad je veče već padalo, krenuo sam ka izlazu iz Odžaka gde ću podići moj "bivak". Benzinska pumpa je idealno mesto. Imam sve što mi treba, vodu, internet, sto i stolicu. Ali, dok sam punio bateriju počeo sam priču sa zaposlenima. Ispostavilo se da ih ima četvoro. I da se svako utrkivao kako bi mi naručio piće. Pogledah na telefon, bilo je već deset sati. Au! Više nisam imao volju da bilo šta objašnjavam. Rešio sam da spavam...

3 dan

  Krenuo sam u Novi Sad. Danas treći dan kako idem, leva pa desna...i sve me bolje služe. Ne znam šta sam sve ubacio u ranac, ali mi se čini težak u nekim momentima, pretežak...

    U tom razmišljanju, otrezni me telefon. Otac Slavoljub iz malog mesta Stanišić. Video je na internetu da idem put Fruške Gore i reče mi "Znate li, Josipe da se 19.05 otvara novi manastir u Ledincima? Tog dana će biti svečanost, krštenje manastira. I ja sam pozvan, ali ne mogu, a pošto Vi idete, možete li otići tamo? Vodiće ga njegova prijateljica iz sela. "Teodora" prvo mi pade na pamet. Razgovarajući o manastirima pre polaska, Pavić, moj prijatelj i savetnik za crkvene stvari, a kazao mi je da kad odem u Grgeteg, tu je sestra Teodora, a čija žena je bila? Od Batinića. Zvala se Zora". Odmah me uhvati seta i sećanje na Suboticu, studentske dane i noći. Setio sam sa svega. I znao sam da se Batinić zabavljao sa njom, tom Zorom.  Packo, Kvisko, Grličon, Lokas, Pavić, Batinić... E kakva su to vremena i drugovi bili! Ali to ću ostaviti za neko drugo pisanje.

    "E onda" nastavlja otac Slavoljubu, "ako hoćete u manastire, otiđite u Sremske Karlovce, nađite nekog ko radi sa manastirima i zatražite blagoslov. Sve će vam se reći".

      Samo što sam podigao glavu, a eto Ratkova. U Ratkovu me je čekalo iznenađenje. Kada sam pre par godina putovao na Dunav i Kladovo, ja seo pored drveta da se odmorim. Vodio sam onda i mog psa Rokija, pokoj mu duši. Stadoše neka besna kola i izađe Crni. Tako mi se predstavio. Pitao me hoću li vode. Hoću. On nestade jedno dobrih petnaestak minuta. A kad se vratio nisam znao šta bih od jela uzeo prvo. Crni je privatnik, ima i mesaru. Iz mesare je meso koje se spremalo...       

Nije mogao da me sačeka jer je išao na sahranu, ali me je u kolima sačekalo meso, kobasice, kolači, sok, kisela voda... Za tri dana! Sa njegovom majkom sam popričao i za razliku od prošlog puta, sada sam se sa njom i slikao. A onda opet desna, pa leva i napred...

     Prošao sam Parage, Silbaš i opet kao i prvi dan, ranac me vukao nazad... Našao sam pumpu, našao sam dobre ljude i sve je bilo OK.

4. dan.

     Ima danas dve i po nedelje kako su lopovi upali u benzinsku stanicu kod Bačkog Petrovca. Bilo ja vanredno stanje. Tog dana pumpa nije radila a nisu ni imali noćnog čuvara. Jedino tog dana. Odneli su kompjuter i sve cigarete. Kaže meni moj poznanik, sutradan su ih pozvali sve i ponovo su počeli da rade. Nije bilo posla, ali su morali da budu na radnom mestu. I onda, kako se osećate kada vam se lopovi motaju na mestu gde spavate? Srećom, to mi je ispričao Steva iz Silbaša kada je došao da me pozove na doručak. Žena mu spremila kao da je znala za mene.

Kad sam se umio hladnom vodom i jeo, pružih noge. Leva pa desna. U Bačkoj Palanci sam se malo zadržao, malo se i uslikao i krenuo dalje. Do Rumenke. Baš je taj put dugačak. Sa leve strane pored kanala, akva park. To mi je bio cilj. Koliko puta sam rekao sebi, neću da mislim unapred jer to mi se ne ostvari. Opet ga nisam video. Jednostavno, prođoh pored njega.

    Veče je već padalo a ja montiram šator u Rumenki. Ispod drveta na izlazu iz grada. Mislim kako je kad počne da grmi i seva. Onda ispod drveta i nije neka zaštita. Onda je čak i opasno. Ali ipak sam ga postavio tako. U bezinskoj pumpi sam se propisno uredio jer mi je to dozvolila radnica koja je tu radila. Eto šta znači kada se nađeš na putu a ima toliko dobrih ljudi... 

5. dan

     Rumenka - Novi Sad, par kilometara.

Ušao sam ponosno u Novi Sad. Bilo je malo kišovito vreme, ništa strašno i nije mi pomutilo doživljaj. U Novom Sadu na ulazu ima jedna kafanica u kojoj sam uvek kad bih dolazio, voleo da popijem kafu. Obavezno i mobilni napunim.

"Kuda ste se zaputili" zapita me konobar.

"Fruška Gora, idem da obiđem sve manastire"

"Sve? Ima ih puno. A vidim da ste vi peške"

"Da, ali imam vremena tako da ću pokušati".

"Bio sam ja onomad u Krušedolu. Mene je oduševilo sve, i što sam video i što sam osetio. I žao mi je što nisam bio i u drugim manastirima. Ali nikad nije kasno, videću ih. Pa oni su tu, svega nekoliko kilometara". 

      U toj priči nismo ni primetili da je prošlo puna dva sata. Došlo je vreme da se krene. Plaćanje nije dolazilo u obzir. Pozdrav od Emila, konobara. Voleo bih dok sam u Novom Sadu da obiđem i ulicu što vodi od Futoške pijace do centra. Nekako mi se dopada. Ali pre toga sam prošao pored fakulteta gde koji sam pohađao. Zgrada i škola tehnička, ali fakulteta nema. Kada sam bolje pogledao, sada se taj fakultet zove drugačije a i nalazi se u kompleksu fakulteta. Mozda ću ići... možda ne. Jelena je ipak bila kod kuće. Nenajavljen i tačno u vreme ručka. Kako dobro planiram vreme... Okupan i sit pored ljubazne ponude da prenoćim, ja uz mnogo žaljenja rekoh "Idem kod sina. Spavaću kod njega". I sada sedim ispred njene kuće. Sina ne mogu da dobijem na mobilnom. U kafiću sam i pijuckam kaficu. I to onu dugu. Vidite, ja imam dve vrste kafe, onu dugu i onu kratku. U zavisnosti koliko ću biti u kafiću. A kafa je i duga i kratka, ista. Posle 3 sata, javio se... Izvinila se devojka što neću moći da budem kod njih. Promenila je stan. Sada je stan i za njih dvoje premalen. Ipak sam ga ubedio da makar dođe. Sedeli smo i pričali. Nisam ni primetio kad je veče palo. Gledam Petrovaradin, nisam ga obišao a hteo sam. Već ko zna koji put sebi govorim - nemoj Joco, planirati.

     Deset je sati i sa desne strane crkva. Odlučio sam. U okrilju crkve na Petrovaradinu ću zanoćiti.

6.dan

  

   Crkva me čuva. U Petrovaradinu. Rekao sinoć sveštenik da sam prvi koji će spavati u crkvi, to jest ispred, a ne unutra...

       A ujutro ono moje staro, prvo leva pa desna. Ili obrnuto. Ne znam kojom nogom da krenem pa mi je normalno, leva pa desna.

       Hvatam ritam i ode osam kilometara za dva sata. Osam kilometara i Sremski Karlovci su predamnom. Grad eparhije Sremske, grad najpoznatije gimnazije, grad Branka Radičevića.

     Tu u eparhiji me primio, rekao bih sekretar. Uz izvinjenje da me ne može primiti patrijarh zbog obaveza. 

"A koliko ima manastira na Fruškoj Gori"? upitao sam. 

"Dvadesetčetiri, samo ima tu i novih i starih manastira".

Hmmm 16, 17, 18 u redu, ali 24! Mnogo. Sada smo već srpski "Atos". I saslušam onda njegovu priču o Eparhiji, o Branku Radičeviću, o Karlovcima... Rekli su mi da je vešt govornik. Vrlo vešt. Počeo sam da sumnjam da je sekretar, pre mi je ličio na dobrog putničkog vodiča. Na poklon sam dobio kartu sa svim manastirima i značajnim spomenicima na Fruškoj Gori. 

     Sremski Karlovci su grad koji vredi videti. Crkve, magistrati, gimnazija... 

     Krećem put Stražilova. Idem da vidim Branko grob. 

   

     "Dobar dan, imate li vode", upitam jednu mladu gospođicu. 

      I na kraju, sedim kod nje na klupi i ispijam kaficu. Njen otac, električar, sada penzioner, priča mi svoje priče iz mladosti. Šetačke priče.

"Svakog dana sam znao preći dvadeset do trideset kilometara. Sada ne mogu, godine sustigle".

      Popio sam kafu i vodu i došlo je vreme da se ide dalje. 

      Do spomenika ima osam kilometara... Na putu kamp, lepo uređen. I svuda je stajalo upozorenje da je sada u privatnom vlasništvu. Sećam se osamdesetih godina. Bilo je to drugo vreme. Što je onda bilo društveno, danas nosi ime privatno. 

     Približavam se Stražilovu. Oznake su sve češće. Penjanje sa rancem je teško. Ali ide. Na svakih pedesetak metara tabla sa stihovima Branka Radičevića. A pred sam grob i pesma rastanka. "Mlogo hteo, mlogo započeo, čas umrli u tom ga pomeo" je poslednji natpis na tabli pre samog spomenika. A spomenik baš kakav i priliči Branku. Grob u obliku piramide, u sredini krst i natpis: Branku - srpski narod. 

Izrađen na kamenu sa Avale, Lovćena, Vrdnika, Kleka...

A tek pogled! Pogled sa Stražilova...pukao vidik na kilometre. 

      I polako krećem dalje. Šetnja kroz planinu me je odvela daleko. Santiago de Compostela. U pojedinim momentima sam i pomislio da sam na nekom drugom mestu. Sve je isto, samo vreme drugačije. Gore, dole...uglavnom gore je moj smer. Na stablima su oznake kojih se držim. Uglavnom su zelene. Koliko je sati, ne znam. Od dana kad sam krenuo na put, sat ni ne nosim. Idem dok idem, onda stanem. 

      Razmišljam o vremenu i primećujem da sam na nizbrdici. Pa normalno da posle puta najviše, sledi i put naniže.    

      I onda... pa ja sam izgubio put u tom svom razmišljanju. Vratiti se nazad ili nastaviti? Ipak idem napred. A evo ga, put do Remete. Opet sam na dobrom putu, neću više da razmišljam o koječemu.

       Prvi manastir od ta dvadesetčetiri. Ne verujem da ću ih sve obići. Ali bar polovinu mislim da hoću. To je dvanaestak.

       Dok tako pričam i računam, odjednom ispred mene čistina. I Velika Remeta. Skoro je pola devet. Neću moći ništa da vidim u manastiru. Manastir se otvara od pet sati ujutro. Sutra ću ga obići, popričati sa nekim ko je zadužen za priču sa nama koji smo u obilasku.

       Podigao sam šator. U etno naselju sam se oprao. I onda se pružio, onako zadovoljan sam sobom. Velika Remeta, manastir.

7.dan

  

      Manastir Velika Remeta je odavno bio otvoren. Ustvari, ja sam danas malo produžio sa spavanjem. Ali moglo mi se. Spavao sam kao odojče. Nisam se osećao umornim iako je put bio dugačak.

        Konačno idem da vidim manastir. Na ulazu monah. Slikanje je dozvoljeno. Iskusan je, zna mnogo. Objasnio mi je kada je manastir nastao, ko ga je gradio, šta sve ima u njemu. Njegov posao je da prodaje krstove, molitvenike, med koji proizvode... Gledam ga i možda mu zavidim. On je svoju sreću pronašao u manastiru. Po njegovom savetu ušao sam u manastir i umio se na česmi. Onda sam probao šećer i vodu. Šećer je bio u kockama i slabo se topio u vodi. Uzeo sam ga i sažvakao. Popih tri čaše vode. I osetih da više nisam gladan. Što veći broj kilometara to sam manje gladan. Samo voda. 

       Tu u Remeti sam proveo oko tri sata. Manastir je muško-ženski. Ispod je etno selo. Stare kućice od drveta sa jednom prostorijom. Na rečici. U jednoj kolibi radi vodenica. A deo reke je ograđen. Morao sam to da pogledam. Tu monasi drže guske. Vredni i radni ljudi. Možda se to nekima ne sviđa, ali monasi su vernici i gledaju svoja posla. Nikoga ne diraju, nikome nikakvo zlo ne nanose. 

     Još malo pa sam se i ja zaljubio u monaški život.. 

     Grgeteg je sledeći manastir koji želim da posetim. Nije daleko, četiri kilometra i put vodi kroz planinu, kroz polja i žbunje. Oznake su vidljive gde god da pođeš. Na drveću zelene, plave i bele boje. 

Gore, dole, dole, gore. Nema teorije da se zagubite. Ova šetnja zaista prija. 

     Grgeteg je na vidiku. Oštro spuštanje putem i našao sam se u selu. 

     Manastir na kraju sela. Ženski. Ili muško-ženski jer imaju i dvojicu muškaraca. I dok sam dolazio, na kraju sela sede dve starije žene. Ispričale su mi što šta o manastiru. U njemu ima oko 30 žena. One su monahinje. A muškarci... E to nešto nisam razumeo... Ali ovde je zabranjeno slikanje. Mogao sam samo da snimim manastir spolja. Zatim su govorile o tome da je crkva nastala u gotskom ili nekom drugom stilu, da su ćelije ovakve i onakve... Morao bih dosta da učim da shvatim, a meni se to sad baš nije dalo. Manastir je u svim ratovima bio ili opljačkan ili zapaljen i opet zaslugom nekoliko ljudi, obnovljen. Video sam šta sam želeo, kao i te mlade žene, monahinje i osmeh na njihovim licima. Video sam radost...

      Onda sam tražio sestru Teodoru. Kažu mi da nije više ovde. U novom manastiru je. Znao sam to, ali ipak sam hteo da proverim. 

     Malo sam se zadržao. Izlazeći iz manastira, opet osetih mir u duši. 

      Nastavljam putem za Krušedol.

"Otkud ideš Nikola, Nikola? Idem iz Krušedola, Krušedola. Ljubio sam Krušedolke, najlepše devojke garave..."

Zbog te pesme sam godinama imao želju da posetim Krušedol. Svirao sam dugo u Sremu. U Mitrovici, u Pećincima, u Vognju, a nisam bio u Krušedolu. Sve jednom dođe na svoje.

Do Krušedola ima isto četiri kilometra.

Međutim, malo sam razočaran. Mislio sam šta li ću videti, a ono selo ko selo. Prodavnica, a u njoj gotovo ničega. Hleba nema. Raspitujem se za put u manastir.

"Nije daleko. Samo napred. Ima restoran i odmah iza njega ćete videti..." 

      Stignem do restorana i sednem jer je počela kiša. Grickam hleb od juče i pijuckam kafu. A manastir će mi danas ostati san. Zanoćiću tu ispod restorana, a onda sutra nastaviti dalje. Sedeo sam dugo tako. Kad je već mrak savladao dan, pođem na zasluženi odmor.

8.dan 

       Manastir Krušedol je ženski manastir. Snimanje je bilo dozvoljeno svuda. A nigde nikoga.

      Obišao sam manastir. Uslikao. Na izlasku susreo sam jednog monaha. Ustvari, pomislio sam da je monah, ali kad sam izašao napolje, sačekuju ga žena i devojčica. Znao sam onda da on u Manastir služi kao pop. 

"Odakle si sine?" reče on.

"Iz Sombora, došao sam peške do Krušedola".

"Kažeš iz Sombora? Imao sam ja jednog poznanika tamo". Reče mi i ime. A meni je nepoznato. I tu započnemo priču. Više ga je interesovao Sombor nego mene Krušedol. On je vodio razgovor, a ja samo odgovarao. Jedino moje pitanje bilo je, gde su monahinje. 

"Tu su, samo one nisu tu da biste ih videli. One vredno rade. Kao i u prethodnim manastirima, bile su u poslu.

Ako želim, mogu kod igumana Save.  Ali ću ga morati pričekati. No, ja nisam znao šta bih ga mogao pitati. Krušedol je opasan zidinama. Crkva i četvorostrani konaci. Jednostavan i lepo uređen manastir.

Pozdravljam sveštenika. Nisam ni uspeo da mu zapamtim ime. Mudar čovek. Izgubio se sa ženom i devojčicom. A ja se uputio ka sledećoj destinaciji. Staro i novo Hopovo. Desetak kilometara. Irig pa onda Hopovo, manastiri.

     Jedva sam stigao. Spustila se kiša. Nađoh u centru kafić i sednen. Popio sam mleko. To sam i tražio. A konobar nije pravio problem. Video je da sam bogzna odakle. I mogao sam malo duže da sedim. Napunio sam mobilni telefon. Javio se svima. Poslao i slike. A kad je veče palo, krenem da pronađem prikladno mesto za šator. Kiša je padala svu noć.

9 dan.

Čujem kako kiša udara u šator. Danas su i rekli da će biti kiše ko što nikad nije bilo. I bilo je, pa šta. A da nije kiše rekli bi: sad će biti i sunca što nikad nije bilo. Ili da će noćas biti toliko toplo da nećete moći zaspati.

Ustajem, ispred šatora vulkanizer, tek je proradio. Ja kod njega, ono kafa zamirisala. Malo kasnije i ja sedim sa njim i kafarim. Nismo imali vremena da se raspričamo jer ga je čekao posao, ali je to bilo dobro jutro u Irigu. Umijem se i noge još jednom operem jer, ne dao bog da imam ponovo žuljeve. Sada mi je jasno zbog čega sam ih dobuo kad sam išao u Santiago Camiluo. Od teškog ranca. Ipak oni koji su bili sa mnom na turneji, bili su u velikoj prednosti. Oni su imali rančiće. Sve ostalo im je transportovano od mesta do mesta, kombijem. A ja, budala, stalno mislio da oni nose sa sobom sve potrepštine. Posle 2-3 kilometra ka Fruškoj Gori, vidim gde treba da se skrene. Hopovo, staro i novo. Manastiri. Idem putem kojim su mnogi iz verskih, iz avanturističkih idrugih razloga došli da ih vide. I to već godinama, vekovima čine.

     Nakon dobrih pola kilometra nailazim na prvi manastir. Manastir Novo Hopovo. Čini mi se da nema nikoga. Međutim, kada sam ušao u crkvu, sve mi se reklo. Sveštenik je držao jutarnju službu. Mir i tišina. To je i jedan od razloga zbog kojeg sam odlučio da dolazim. Vera mi i nije najjača strana. Pripadam onima što protestuju protiv svega što nosi nasilje, mržnju. Ali taj mir i tišina koji su u manastiru, oni su lek mojoj duši.

      Manastir je sačinjen oko jedne crkve. Okolo konaci gde žive monasi i monahinje, mešano, a sve opasano zidom. Iza su polja koja obrađuju, med koji ubiru od pčela, knjige, sveće, slike, to je samo deo onoga što ovi vredni ljudi rade i preživljavaju... Sada nisam u prilici da se upoznam sa vremenom kada služe bogu, ali priča je potpuno ista u svim manastirima koje sam posetio i polako počeo da shvatam.

      Novo Hopovo je ostalo iza mene. Spust i onda uzbrdica. Uz Žarkovački potok. To je Fruška Gora.

Nakon dva, tri kilometra, spazim manastir Staro Hopovo. Nije klasično. Crkva, ekonomska zgrada i gore konak. Nisam mogao da vidim nikoga. Svi ti manastiri su sazidani u 15, 16. veku. Bar tako piše na njima. Svi imaju bogatu istoriju. Ne znam što su ih palili, što su odnosili iz njih sve što su nalazili. A monasi, nit su politički aktivni, niti imaju novca, nit se suprotstavljaju... 

     Posetio sam i video ovih pet manastira. Dovoljno za jedamput. Krenuću kući, malo autobusom a onda vozom. Proveo sam se lepo... Samo mir, mir. Nadam se da će me jedno vreme držati...

 07.07.2024 godina u mestu Biebersheim am Rhaina. Sada sam već na radu u nemačkoj, jer mi je dosadilo da letujem bez dinara u džepu. Provedem tri meseca u zatvoru a onda, pravo za Thailand. Dva meseca na Thailandu,  Pun "love" I trošim ih kraljevski. Sada ne pitam pošto košta. Sta je suština život.

     Za pedesetak godina bićemo sahranjeni uz rodbinu, prijatelje. Naši potomci nas neće ni znati ko smo mi bili. I sam se ponekad zapitam ko je bio dedin deda. I odustajem. Pamćenje će trajati samo nekoliko godina a onda idemo u zaborav. Ja polako shvatam život i želim dok sam živ da uzmem od života sve što on daje. Putovanja, ljubav, poljubce i zagrljaje svojoj deci i voljenima.....eto, to je suština život

Kada me vide prijatelji ne mogu da veruju da sam blizu sedamdesete. I prebacio sam granicu od sedam godina kad ljudi ponovo umiri od šloga. Desilo se dosta stvari u mom životu. Žena mi je umrla pre 4 godine. Promenio sam kuću za stan, ćerka završila za doktora, sin završava fakultet, penzija mala ali sigurna. Sada mi se otvorila velika mogućnost za putovanja. Peške, biciklom, stopiranje to su prošlost.Sada letenjem sve postižem. Leteti u početku nije prijatno. Ali, kad prođe prvi put onda ni letenje više nije bauk. Samo malo, kada počne avion da propada, setim se ...ali to traje kratko. Još jedino brod nisam stopirao. Godina ima, ali nedam se. 

Kako mi je supruga mlada i lepa, Jasna, preminula, deca su mi bila sve. Moram priznati da je Jasnina sestra i i baba Jula dosta pomagali finansijski. Ja sam stalno brinuo o Sanjinom fakultetu, a potom i Stefanovom. i prvo pitanje nije bilo kako si zdravstveno već kako ja fakultet. Priznajem da nisam imao hrabrosti da ih pitam.. Nasledili su bolest od majke i nije ni malo lako gledati decu kako se bore sa bolešću. A samo mi je potajno bilo pitanje, kako vam je zdravlje. Stefanu prvi fakultet i nije nešto išao pa je odlučio u aprilu 2019 godine da će prekinuti. Prvo razočaranje...ali nisam mu dao da prekine. A i devojku je našao pa mi je to bilo dovoljno da će nastaviti studiranje. Ostao je da dobupisa razmišlja o kom fakultetu će se posvetiti. I Mislim da je izabrao pravi. Prirodne nesreće, požari i ostalo...ni sada ne znam kakav je to fakultet ali ga je upisao. Mene je interesovalo da li može da se zaposli kada završi. Kada zavrsiš taj fakultet nema nezaposlenih. Svi rade

"Što se ne zaposliš" upitala me je Sanja. Nedavno je diplomirala na medicinskom fakultetu.

"Gde, kako,šta da radim? A imam i penziju." upitah je. "Pa, malo pogledaj u prošlost. Šta si sve radio. Naći ćeš neko zanimanje". "Eh, ali ja sam svirao. A to me je i dovelo gde sam sada. A sada niti glasa niti stasa niti fizičke mogućnosti mi ne dozvoljavaju da radim to što sam sa zadovoljstvom radio od mladosti". "Ne, nisam mislila na svirke. Mislila sam da nađeš posao na kome ćeš se izmoriti, zaraditi i konačno dati smisao života.Tata, trebaš da se zaposliš". "Sanja, ti znaš u kakvom sam ja stanju". "Znam, i baš zato ti i govorim, zaposli se". Ona je diplomirala medicinu ali nema predstavu šta od mene zahteva. Tek je na početku karijere. A u knjigama sigurno nema da bolesnik treba da se zaposli. Nema. Ali, nije bilo ni da vozi bicikl, niti da pešači, da spava u šatoru a ja sam to radio. Ništa, probati ću taj njen lek. 

    Nakon nekoliko dana sretnem Šeševića, mog druga. Svirali smo u mladosti. Družimo se i dalje. 

"Znaš što mi je ćerka rekla" rekoh mu tada. "Da bi trebao da se zaposli", "Pa ako bi hteo da radiš, ima jedno mesto. Nije težak posao, ne moraš da radiš puno radno vreme i možeš da ideš kad god hoćeš na tvoja putovanja". I meni crv počne da radi. Kako da izdržim rad. Koliko ću da radim. Četiri sata. Ne to je puno. Reći ću mu, tri sata. Nisam do sada ni radio nigde. Malo me je varao strah.Pošto je Šešvić već stupio u kontakt samo je ostalo da sa gazdom dogovorimo posao. Počeo sam da radi. Osam sati ko ništa. Sređivanje, čišćenje, farbanje, krečenje, usisavanje, čišćenje soba, Bilo je tu još mnoštva poslova. Skoro svi su bili napolju. I meni je počelo da prija. Počeo sa da gubim višak kilograma. Prvi put sam dogurao da mi kilaža spadne ispod devedeset. Prvo sam ustajao u sedam, onda u šeest a na kraju u pet. I plata nije bila loša. I počeo sa da radim svaki dan, puno radno vreme. Bio sam zadovoljan, bio je i gazda. Ipak je Sanjin savet mnogo koristio. Posle nekoliko meseci provedenih na poslu počnem se dopisivati sa tajlađankom. Lepa, mlada, čuva babu već dugo godina. Dobro, nije mlada ....od mene je puno mlađa. I ne znam kako je došla do mene. Počnemo se dogovarati o prvom viđenju. Zaljubio sam se. Uhvatila me neka radost kada se čujem sa njom. Moram otići na Tajland. Penzija + plata - troškovi dece na studijima + troškovi života, neće mi biti dovoljno. Moraću da radim nekoliko meseci i da ne trošimo koji bi skupio za putovanje. I tu počinje priča o Tajlandu, Oko 500 evra bila je karta, povratna koju sam kupio za put. To je bila najniža cena karte. I kupljena mnogo pre. Sada mi predstoji sakupljanje para . Viza za Tajland, osiguranje od dva meseca i oni najvažnije. Skoro tri stotine evra mi je trebalo za ženidbu. Ženidba je dolazila u obzir. Samo sa njom. I već sam je i isprosio. Taj dan sam imao oko 1000 evra. Ostajem dva meseca. Karta koju sam kupio je 28.12. 2022 godine.Ona se zvala miss Donkul. Trebalo je da se vidimo kada sletim na Tajland. Kažem, treba. Ali se komplet priča izmenula. Pošto je ovde kod nas zimski period na poslu baš i nemam šta da radim sedog kod gazde i počnem. " Gazda, ja ću sledeća dva meseca odsustvovati iz firme", rekoh."Nema problema, ali što"? upita gazda. "Što. Idem da se ženim""Ha, ha, ha," smeh mu je bio odgovor. " Imaš šezdeseti pet, jel ti to treba sada?" "Nikad se nisam ženio to je istina. Ali, sada moram. Imam svoju buduću ženu sa Tajlanda. Prilika i mislim da je došlo vreme da se skrasim. Kada se vratim, bi ću oženjen čovek.". "Ma što se nisi oženio sa ženom koja ti je donela divnu decu", "Druga su onda vremena bila" rekoh mu. I dolazi dan kada ću u Tailand.Decembra 2022 godine. Svi užurbani. Nova godina samo što nije. A ja u Beogradu pa još i na aerodromu. "Nikola Tesla". Na putu u daleku zemlju Thailand. Prvo Doha a onda presedanje pa let za čarobni Thai. Trinaest sati leta. Trinaest...Vidim da u novinama nema avionskih nesreća. To je radosna vest. Jednom se živi i jednom se umire. To je nemačka stara poslovica. Gde sam to čuo ne znam ali je dobra. 

I došlo vreme. Sve standardno. Policija, carina pa onda na let. Let traje oko šest sata do Dohe. Kada je avion zaurlao niz ili uz pistu, znao sam. Nema nazad. Samo napred. Pored mene sedi mladić. Čim smo poleteli on stavi slušalice i zaspi. E, blago njemu. I ja bi to isto uradio ali mi se neda. A do prozora gospođa. Vidim da je malo tamnije boje. Uzima neku knjigu i počinje da je čita. Mirno i dostojanstveno. O, kako je nekome lako da leti. Uz knjigu joj prođe let. A meni mučnina. Pokušam da gledam filmove, ne ide. Pokušam da spavam, ne ide. Ljubazne stjuardese krenule sa ručkom. Bila neka tri jela. Dva sa mesom a treće je vegetariansko..Uzeo sam piletinu onako radi reda. Ali je fino ispalo. I pojeo ga sa zadovoljstvom. Dobra je to hrana bila. Onda kafa i piće. Momak kao da je to čekao. Probudilo ga piće. Jelo ne ali piće da. "Viski" je bilo sve što je rekao.To se ponovilo još četiri puta. Prođoše tih šest sata. Mučnina me je prestala već posle sata leta. Slećemo u Dohu. Izlazim sa putnicima ali ne znam gde ću dalje. Moram pitati nekoga. Na vrh stepenica stoji ženica u lepoj crvenoj odori Qatar airwaysa. " Gospodine Klet, molimo da me pratite. Vaš avion za Bangkok je postavljen ". Kako je znala da ću je pitati za let. Neznam. A ni ja ne znam zašto sam se obratio baš njoj. Mislim da bi se izgubio da sam tražio svoj avion. Od Dohe sam video samo ime na koje je stajalo Wellcame to Doha. Welcome to Qatar. I aerodrom za koji mogu reći da je golem. Išli smo desetak minuta. U zadnji čas se ukrcavam. Znači da je ipak kasnio moj prevoz. Uskačem u avion i on kreće, to jest poleće. Osećam se kao gospodin u ovom avionu. Širokotrupni sa mnogo mesta...i nije ni pun. A sedišta dva plus tri plus dva. I mogao bi da pričam mnoge stvari o avionu ali stjuardese počnu služiti ručkom ili večerom, ne znam ti ja koje je doba. I kafom i sokom. Tokom celog puta. I opet kažem , dobro jelo. Put traje sedam sati. Sada već umoran i opušten malo sam i odspavati. Suvarnabhumi aerodrom. Avion je sleteo po planiranom redu. Ni pre ni kasnije. Tačno po redu. Prvi put ovako daleko od kuće.I moglo bi se reći, sve oko mene je prvi put. Kao da sam se rodio Pratim red iz aviona. Svi idu na carinu. Ali to već znam. Carinici, policija svugde isto. Prošao sam ih. A sada mi predstoji da nađem prevoz. "Dobro jutro. Može li mi reći kako da dođem do metroa". Veliki smešak kod devojke koju sam upitao. "Šta sam rekao krivo". izazvao je još veći smeh. "Ma, oprostite mi na osmesima ali nisam nikad imala prilike da nekom objašnjavamo o metrou. Oprostite". Osmeh joj se nije skidao. "Odaberite svoje odredište na ekranu. Ubacite novac, uzmite kartu koju prislonite na čitač karata na automatskim vratima. Kartu zadržati do izlasku". "Hvala vam lepo za podrobnu informaciju". "A vi mi izvinite na mom smeju." " Osmeh mi je prijao", stvarno sam rekao ono što je u meni. Ulazim sada bolje potkovan u metro. Znam i kada ću da izađem. Do zadnje stanice. U BTS ili Skytrainu. I nije podzemni nego nadzemni metro. Kraljevina Tajland, vera u kralja i Budu je ogromna. Jezik kojim govore mi godi i zvuči kao najlepša pesma. Mogao bi da vam pevam. Jezik je, malo ću biti slobodan i pokušaću da vam ga objasnim. Tajlanska jezik je sastavljen od pet tonaliteta Tonalni jezik, što će značiti da reči menjaju značenje u zavisnosti od toga kako se izgovaraju. Jezik sa jednim slovom sa pet tonova, visokim, niskim, neutralnim, rastućim i padajućim. Visina je označena akcentima iznad samoglasnika. I sad, kada sam vam objasnio jezik, znajte da rečenica "Mai mai mai mai mai?' otprilike znači "Zelena šuma ne gori, zar ne'?" 

    Bangkok. Njegovo pravo ime je: Krung Thep Mahanakhon Amon Rattanakosin Mahinthara Yuthaya Mahadilok Phop Noppharat Ratchathani Burirom Udomratchaniwet Mahasathan Amon Phiman Awatan Sathit Sakkathattiya Witsanukam Prasit. Mnogi ga zovu Krung Thep Maha Nakhon ili Krung Thep u prevodu Grad anđela. To sam prepisao mada ne bi mogao da se setim ni početka. Jednostavno: "Bangkok". Ako poverujem Google, Bangkok je 22. po veličini grad sa osam miliona registrovanih stanovnika. Ali ima tu još oko sedam miliona neregistrovanih pa se cifra penje i do petnaes miliona. Srbija ima oko šest miliona. Svetski grad. Svetski. Politika, finansije, moda, umetnost su "cool" ali mene samo zanima zabava. I krenem ja BTS-om. U vozu gužva a ljudi tihi. Kud god pogledam, u devojke, žene svugde vidim osmehe na licu. Sedam ili osam stanica i onda Phaya Thai. Poslednja stanica metroa od aerodroma. Sišao I odmah na ručak. Ispod mosta, gde idu vozovi. Oni obični.Naručio sam ...hmmm...neku thai hranu. Ljuto slatka hrana i u njoj piletina sa rižom. Nije to moja kombinaciju, ljuto slatko. Dok je nisam probao. E, od sada ću samo jesti ljuto i slatko. Ta kombinacija me je pogodila. Posle ručka krenuo sam prateći prugu pešaka. Sa jedne i druge strane su bile kućice i u svakoj se nešto peklo i prodavalo Kada voz naiđe sklanjaju se sa pruge. Kad ne ide, oni na pruzi. Tako je skoro dva tri kilometra. Dalje više nisam mogao. Uzmem tuk-tuk. I on me odveze pred stan koji sam rezervisao. Negde na reci Chao Phraya. Zašto sam izabrao baš tu destinaciju? Jer na njoj i oko nje se sve dešava. Opojni mirisi štandovi s hranom, mnoštvo prodavaca, galama i gužva. Oko nje su i najviše kulturnih spomenika. Reka Chao Phraya ili kraljevska reka Ima brojna ušća, kanale, prolaze tako da je grad dobio nadimak „Venecija istoka". A stan je u blizini Khoasan Roada. Smeštaj je veoma jeftin. Dobro ni ja nisam putnik sa velikim džepom. I krenem da istražujemo. Imao sam od gazde smeštaja dobru obuku. Prvo što sam pronašao je Grand Palace. Prelep kompleks, dom je mnoštva prelepih hramova. A zlata, pozlata na sve strane. Wat Phra Karo, prekrasna riznica tajlandske umetnosti. Smaragdni Buda ima dom tu. Tu su najcenjenije slike Bude i ima ih mnoštvo . U Velikoj palati se nalazi izložba kraljevskih odlikovanja, medalja, novca. Veče je padalo polako. Nisam više bio u mogućnosti da vidim bilo šta. Od kulture. I gde onda mogu da odem. A kako sam stanovao nedaleko od Khaosan Roada koji svi putnici obiđu nisam mi trenutka razmišljao nego se upitih tamo. U ulici crvenih fenjera. Khaosan Road. Zašto crveni fenjeri, nisam u početku znao. I brzo sam saznao. Zbog žena, devojaka, mladiće koje su prodavale svoje telo. I mogu reći, nije skupo. Priprema za novu godinu ili ne meni je u potpunosti prijala atmosfera koju sam zatekao. Mnoštvo turista. Devojke, mladići, odrasli Ipak nije to samo seksi destinacija. Jedna me devojka odvuče u salon za masažu. A njih ima nezna im se broj. Jeftina Thailandska masaža. 5-10 eura. Zavisi šta hoćeš. Ja sam uzeo onu jeftinu, bez onih ulja, masti i pomada. Traje jedan sat. Kada me je izmasirala bio sam doslovce kao nov. Masaža je malo "grublja". Nešto kao kiropraktika. A rade ga ženice od pedesetak kilograma. Svaki objekat ima i salon za masažu. I sve one što rade u tim salonima trebaju da polože za masera. Nije seks. Samo masaža. E, sad i ja sam doživeo da me cure na ulici zaustavljaju pa mi kažu : "Masaža, masaža". Al ne znam gde. I onda otkrijem da one dolaze u tvoj stan na masažu. Seks masažu. Mnoštvo barova, restorana je stalo u dve ulice. Sve pune gostiju. Toči se najčešće pivo. Po niskim cenama. Plesnih grupa, orkestara mnoštvo. A ulica malo duža od četiristo, petsto metara. Takav vam je Khaosan Road. Pre odlaska na spavanje bilo je u redu da se počastima nekim specijalitetom tajlandske kuhinje. Grad je poznat po svojim uličnim tezgama brze hrane Sedam za stolić i naručujemo Pad Thai jelo. Ne znam šta je. Ali je jelo tajlanđana. Preporuka gazde. Muku mučim sa raznim biljkama i rakovima. Rak onako crven. Mislio sam da ću ga savladati. Al ne ide. I na kraju odustajem. Nije za mene ovo thai jelo. I rakovi nisu skuvati. Ne. Ocena 1. Ali riba koju sam naručio je odlična. " Koja je to riba" upitah momka koji ma je služio. Bolje da ga i nisam pitao. Počne on meni na tajlandski. Nisam znao da li je morska ili rečna riba. Sve jedno, uz malo riže riba je odlična. Riža Im je jelo broj jedan. Pa ne bi ga pola sveta jelo. Kai hom mali ili mirisna Jasmin riža. To ja riža koja se služi uz ribu, piletinu. Još nešto mi je gazda stana rekao."Gde ima ljudi, ima i restorana i hrpa uličnih štandova s hranom. Ako meštani sede za jednostavnim plastičnim stolovima kakve ima većina štandova, velika je verovatnost da je hrana dobra". Da nije bio Pad Thaija mogao bi zaključiti, odlično. 

Sutra je nova godina, i ovde su velike pripreme. Mada Budisti proslavljaju novu godinu na prvi prolećni mladi mesec zbog mnogo stranaca će je i oni proslaviti. Moj gazda i ja sedimo i pijemo kafu. Kažem mu za Pad Thai. "Ništa ne valja". Osmeh se proteže na licu malenog čoveka. "Pad Thai mi negotivimo. Ja jedem šest do sedam puta. Pad Thai nije u mojoj ishrani. Ali stranci ga obožavaju. To je jeftino i vrlo ukusno jelo. Ali za vas, strace.Ti nisi do sada jeo škampe i kozice?" "Ne" "Pa onda ni ne znaš šta si propustio. Oni su ti izvor zdravlja. Čudo od vitamina i minerala. Omega-3, Omega-6 i šta ti ja znam čega. Šampi i kozice se oljušte i pojede unutrašnjost. A prženi rezanci od riže? Prva liga". "E, j...ga. Ja uzeo onog raka u zube i cedim li ga cedim....a oklop baš tvrd. Znači, sada moram da probam Pad Thai ali onako kako ide".

Dobio sam novo uputstvo kuda ću krenuti u obilazak kulturne baštine. Tamo gde sam stao, juče danas produžavam. Izašao iz stana a ono već gužva. Pijaca pored kanala. A na pijaci ima sve što meni treba. Poučen iskustvom gde je dobra hrana, sedam za plastični sto i kažem lepoj devojci da mi donese Pad Thai. Gledam je i kažem sebi da su sve žene lepe. Sve. A posebno Tajlanđanke. Sve oko metar i žilet, sve oko 50 kilograma, sve mladolike, sve spremne za šalu i smeh. I posebno, ne razumeju Srpski. A meni to baš godi. O Tajlandu imam, na osnovu jednog dana, sve pohvale. A kako će biti na prelepoj morskoj obali , peskovitom, sunčanom, prepunoj kokosovim palmama i prepunih kupača to će mo tek videti. Lepa devojka ga donosi, a imao obuku kako da jedem, sve se promenilo. Testo od riže, škampa ili kozica, jaja, pasulja i kikirikija. Ne mogu vam reći šta su škampi i.a šta kozice. Samo da su dva račića koji su slični. Sada je jelo bilo pravo jelo. Ocena 10. Na odlasku sam se javio lepoj devojci sa pozdravom koji su me naučili. "Savadi ka" 

 Kud god sam išao sretao sam prodavnica Seven eleven. To je privatna prodavnica svega i svačega. Radi non stop. I ima je u skoro svakoj ulici. I konkurisaće uličnim prodavcima hrane. Prodavnica broj 1. A ušao sam samo da vidim kojim slučajem nemaju li "japanke". Jeftino sam trgovao. Baš jeftino.

    Evo me opet, kao juče na vratima Grand Palace. Gledajući i spolja to je prava umetnost. Idem do reke gde naručio ledenu kafu. A reka Chao Phraya je samo nekoliko koraka odatle. Dok sam ispijali kafu, gledao sam ljude oko sebe. Mali, veliki, srednji, žuti, crni, beli...možda moj način pisanja o njima nije baš OK a možda i jeste...pa i ja sebe ubacuje u neku od grupa...srednji, beli sa već osedelom glavom, više debeo nego mršav. Eto toliko o mom statusu. Reka kao druge reke. Ali čarobno je jutro. Sa mnogo sunca. To je stari deo grada. Kolibe na brodićima i splavovima su usidrene na kanalima reke. Nedaleko je noviji most izgrađen dvehiljditih godina. Most Rama VIII. I vidim kuda silazi motorni čamac prepun putnika. Od kud dolazi. "Gde ste bili", upitan nekog momka. "Wat Aroun. Preko reke je. I prelep. Uostalom, prelepo je svuda. Kao da sam se vratio u prošlost" odgovori mi on. Dobra energija ga je vodila, i na mene je uticala. Zahvalio mu i u glavi zapisah Wat Aroun....Jedno od mojih sledećih poseta. Kako je nestajalo kafe odlučnih da krenem dalje. Nisam ni krenuo nekoliko stotina metara a pojavio se opasan zidinama budistički hram Wat Phra Chetuphon Wimon Mangkhalaram Rajwaramhawihan. A u njemu Wat Po. Čuo sam i pročitao mnogo o tom hramu. On je važan centar za prenošenje znanja o tradicionalnoj tajlandskoj masaži i njenoj primeni. A zbog čega je najvažniji i najposećeniji hram Bude. Pozlaćeni Buda od četrdesetak metara dužine i petnaestak visok, koji se odmara. Onako velik, pozlaćeni uliva poštovanje svakog ko dođe da ga gleda. Ona nas podseća na ulazak Bude u Nirvanu. E, sada nisam uspeo da pronađem šta je Nirvana, ni šta Buda radi tamo Verovaću što je na tabeli napisano. Slike i mnoge figure ispesecane čudnim linijama su za Tajlanđane zakon po kome rade masažu. Masaža polazi odavde. Kada sam izašao iz hramova osetio sam veliko zadovoljstvo što sam ovo video. 

Vreme mi uvek fali na ovakvim putovanjima. Kada sam sve video ispostavi se da bi imao i sutra još mnogo šta da vidim. Sedeći u plastičnoj stolici za plastičnim stolom jednog od mnogih bangkokških restorančića i čekajući na moje drugo jelo u Bangkoku, prebirajući misli. Stalno se vraćam godina i godina unazad. Vraćam se u dane kada sam mogao da putujem ali je meni su bile samo žene na pameti. Nemogu reći da nisam bio na putovanjima ali se sve to ipak završavalo na zabavu. Nisam ništa video. E sada sam rešio da pogledam oko sebe. Restoran. Pa možda on to i nije. Četiri, pet stolova na ulici. Mesto gde se pripremaju jela i ja bi ih nazvao konobarice jer su one najčešće služile a u stvari su članovi familija koje vode te restorane. A familije su brojne. Svaki restoran ima drugačiji meni. Cene jela su pristupačne. Jela su posebno začinjena. Riža i rezanci su im glavini sastojak svih ishrana. A između restorana su prodavci raznoraznih stvari. Tu možete popiti razne vrste kafe, uzeti slatkiše, ribu, piletinu...sve. A bogami ima i aligatora, žaba i crvića raznih vrsta. "Evo ga, izvolite. Tom Yum supa. Nadam se da će vam se svideti i da će te je pohvaliti Vašim prijateljima," sa osmehom mi reče devojka. Supa ili šta je bilo u supi imala je jak ukus. Probao sam da na brojim sve sastojke ali nisam mogao dalje od tri...kozice....kozice....kozice. Šalim se malo, a šala je na moj račun. Prvi put sam radoznao šta su kozice a šta Škampi. I dalje ne vidim razliku. Pa ništa, kada je prolazila devojka sa osmehom usudih se da je pozovem. "Draga devojko sa osmehom, možete li mi reći šta stavljati u Tom Yum. Koji začini idu". "Limunska trava , listovi kefir limete, galganom začinjena čilijem. Sve zajedno dobro promešati kako bi dobio prilično jak tajlandski ukus." Vidim da joj nedostaje kozice." "A kozice?" Upitah je. "Kozice, gljive i kokosovo vrhnje daje supi krem verziju. Mi ga stavljamo jer ga stranci obožavaju". I devojka sa osmehom se izgubi. Kada bi i hteo da ih pamtim, nebi mogao, zaboravio bi čim su rekli ime. Zato je ona devojka sa "osmehom na licu".

Ono malo vremena što je preostalo do mraka odem do Budistički hram Wat Chana Songkram nasuprot Khaosan Roada, Nažalost, nisam bio sretne ruke jer se on zatvarao u 18 časova. Nisam ga video. Setim se Portugalije. Kada sam došao kući, bilo je raznih pitanja. Jesi li video onu zgradu onu figuru, ono mesto, onu muziku...Ljudi, nisam. Video sam samo delić. Kraj priče. Da mi se našla na putu sigurno bi je pomenuo. 

 Prešao sam ulici i u Khaosan Roadu sam. U toj ulici je nekad bila velika pijaca gde se prodavala riža. Ček i ime na tajlandski znači Mlevena riža. Tokom godina je riža izbačena a otvorili su se "crveni fenjeri". Možete naći jeftin smještaj po razumnoj cijeni. Pre podne se prodaju rukotvorine, slike, odeća, voće a kad padne veče, kada se otvore barovi počinje muzika, postaje centar plesa, provoda, prodaju sa insekti sa roštilja i mnoge druge egzotične grickalice, Ping pong predstave. Šta je ping-pong? Ne smem vam reći. Istražite i vi malo.Mnoštvo turista je ovde. Kažu da ide i do 50000 hiljada. 

I normalno, veče je završilo na Khaosan Roada. Veče koje se pamti. Sretna Nova 2024.

  Jutro u novoj godini. Šest sati. Sedim sam i pije kafu. Nema gazde da me savetuje. A mislim se, kada me savetuje, to je onda gde bi on otišao. Neka, iznenaditi sebe i bez pomoći lokalnog vodiča. Miss Donkul mi je javila da će doći tek za deset dana. Ajde, bar je to dobro šta se desilo danas. Šta bi danas radio, ima toliko stvari koje bi voleo da vidim. Danas sam predvideo centar grada. Kada kažem centar onda mislim na ulicu koja se zove Sukhumvit. To lme je najviše spomenuto pa zaključujemo da je u njoj i centar. I onda napred. Kako nisam znao autobuske stanice a za taxi baš i nisam bio spreman da platim, odlučio sam da pešačim. Gledajući kartu, nemogu reći da je bilo daleko. Ali pešačiti nije baš tako blizu Išao sam dva, tri sata a nisam bio na pola puta. A svuda je bilo žena. Ako kažem da su mlade, onda će te steći pogrešan utisak. Da kažem ovako, mladolike. Niske. Tako sam vam sve rekao o njima. O jednoj drugoj grupi žena ću ispričati priču. Ledyboy priču. Sve su one spadale u žene. O muškarcima nisam razmišljao. I sada nemogu da vam kažem da li su niski ili visoki, stari ili mladoliki. Ne znam. I nije moje da ih cenim. Pošto idem ulicama dugim, saobraćajem prepunih vozila između kojih prolaze motori kojih ima na stotine usresreim misli na žene ledyboy. To su u stvari muškarci. A imaju izgled kao žene. Sinoć sam ih malo posmatrao. Možda su malo višlje od žena. Ali njihov izgled je neverovatan. Mogao bi reći da su za dlaku bolje od lepih Tajladanki. Nisam znao da ih samo dve stvari dele od devojaka. Jedna koja se vidi golim okom i druga koja se tek naknadno utvrđuje. Jabučica se vidi. Ja sam to gledao ali nisam mogao da im utvrdimo. A sve su bile':muškarci.

 Bilo je već podne kada sam stigao u centar. Uhvatila me glad. Mnoštvo robnih kuća. Svega ima. Ali meni su najinteresantije bile u prizemlju. Pogledaj te ovo. Prizemlje je mesto kafića i restorana. Tu me glad odvela. Uzeću "neko jelo". A hrana mi se dopala. I nije bilo skupo. Ime jela koje sam izabrao mi nije značilo ništa. E pa sada sam znao da neću više jesti neka jela koja nemaju ime na engleskim. Morao sam kod uličnih prodavaca naručiti ribu. 

 Često sam se čuo sa decom, Bagerom, Vojom. Imaju internet. Čak su se spremali da uvedu 5G. I bio sa stalno na vezi. Moja draga devojka, miss Jongragh mi je rekla da ne može doći u Bangkok nego će tek doći oko prvog februara u Pattayu. Razočarenje. Veliko. Šta ću onda biti sa njom. Samo desetak dana. U velikim radnjama svega ima. Ima svetskih brendova. A roba je isto kao i kod nas. Cene malo manje od nas. Ali zato prenoćište, klopa i piće mnogo, mnogo jehftinije.

  

. 

Kafić Salaš u centru grada mesto gde su se često sastajale žene što idu da rade u nemačku. Sedim malo dalje i mislim se kako su one dobile posao a ja upravo dobio otkaz u firmi gde sam radio. Gazda nema para da me plaća. Godina u kojoj su svi radili na poverenje. Pa i moj gazda. I onda zna se kako to ide. Jedan ostane dužan a ti onda drugome duguješ i sve se onda slomi. Onda gazda počinješ da tražiš rešenje. A oni koji rade postaju nezadovoljni sa rešenjem i onda cela firma zbog jednog dužnika počne da tone. Da li je to objektivna ili subjektivna krivica, ne znam. Samo znam da sam morao da odem. I u svom tom razmišljanju zove me Katarina.

"Hoćeš da ideš u Nemačku da radiš?" 

"Hoću" rekoh ne čekajući.

"Kad možeš da kreneš."

"Odmah." 

"Onda, evo ti broj i nazovi ga pa se dogovorite."

"Odmah ću je nazvati."

Katarina baš i nije bila sigurna u moju odluku. Trebao je muškarac za čuvanje dede. I dogovorio sam se. 

"Jeli to sigurno" nije mi đavo dao mira. 

"Baš bi mi dobro došla neka devizna zarada."

'Sve ću ti srediti u vezi prevoza i za dva dana polaziš u Bibersam am Rhein. Ideš našim prevozom, polazi u nedelju rano ujutro."

Biebersheim, malo mesto i prepuno starih ljudi.Zbog njih ima dosta žena i muškaraca iz Srbije, Bosne, Češke, Poljske. Svi su oni ovde da čuvaju te stare i bolesne ljude. A bogami, stari su. Šta je za njih devedeset godina. Ništa. Oni žive dugo ali većina je bolesna. I zbog toga smo mi ovde. Flegeri, puceni i šta ti znam nazive koje su izmislili. Družimo od jedan do tri i predveče sedam do osam sati. A društvo je baš veliki. I što Katarina kaže, pričajmo o svemu samo ne o poslu. I sve to ide prvih pola sata a onda počinje ono zbog čega smo tu. Priča o pacijentima. I sada, jedni kažu kako je u redu, drugi kažu da nije u redu. To je nedelja. U ponedeljak se samo zamenilo. Sada one što su pričale kako je kod njih loše sada pričaju drugu priču a one što su juče pričale bajke sada su obrnule priču. I to bukvalno svaki dan. I jedva čekaju da prođe četiri, šest ili eventualno devet nedelja. Obično traje šest. A onda odlaze svojim kućama u svoju zemlju. I obavezno zatrpani koferima koje su ovde napunili. Televizora, razne robe, čokolada, sira, viskija...Ja sam došao da odradim puna tri meseca, baš koliko mi zakon o šengenu dozvoljava. Čuvam dedu. Ima demencije i parkins bolest. Nije težak posao. Od devet do jedan kada ga vodim na spavanje i od četiri do sedam. Pre podne ga izvedem u kolicima i obiđemo celo selo. Selo sam upoznao, upoznao sam i mnoštvo osoba. Netto mega market nismo mogli da promašio. A to je kao centar sveta. Dedine kolege, komšije znane i neznane. I na kraju da ne zaboravim, katolična crkva koja se nalazi par kuća od naše. Svakodnevno odlazimo mada ni on a ni ja ne verujemo. A selo kao i svako drugo selo u Nemačkoj. Mnogo cveća, parkića. Tu je nedaleko i Rajna. Crkva i groblje su prelepi. Moje koleginice, znajući da svaki dan završimo na groblju počeli su me zezati. "Jel ste našli mesto gde će te odsesti?" U početku sam se branio, ali sam na kraju prihvatio zezanje.Tako svaki dan. Posle podne sedimo i gledamo televiziju. Bar ja. Za dedu Klausa nisam siguran. On spava. Baba Berta priprema jela. Njihov sin je malo kud kuće a malo i nije. Provodi se on.sa devojkom. Mogu vam reći da sam ja u "zatvoru". Zatvor otvorenog tipa. Dvadeset četiri sata. Šta ćeš. To gledaš sa ove strane: zatvoren i zbog toga je dobro plaćen. U početku sam odlazio na pauze ali sam ih na kraju počeo izbegavati. I počeo sam sada kada sam u "zatvoru" malo maštati o putovanju na Tajland. Prvi mesec upotrebim novac za školarinu, plaćanje računa, drugi mesec kupujući kartu za avion i treći mesec za provod. Na Tajlandu. I to maksimalno. Dva meseca. Puna dva meseca ću provesti kao gost ne stideći se zbog nedostatka novca. I sada, zatvoru je došao kraj. Sada sam slobodan.

 

.

 

 

.